Nesrećne ljubavi u Andrićevom romanu "Na Drini ćuprija"

Ivo Andrić u romanu "Na Drini ćuprija" opisuje most iz druge perspektive u odnosu na ostale ljude. Za njega most ne predstavlja običnu građevinu od kamenia ili betona pomoću koje se prevazilazi prepreka, već nešto posebno, vredno pažnje i pisanja.
Iako često prelazimo preko mosta, malo nas zastane i zadivi se njegovoj lepoti i pomisli o značaju mosta za nas. A, još ređe pomislimo na događaje ili važne situacije koje su se na njemu zbile.
Kapija, kao najznačajniji deo mosta u romanu krije značajne događaje.Mnoge ljubavi upravo su se desile na kapiji, mnogi pogledi i simpatisanja, ali bilo je i tužnih trenutaka, nesrećne i neuzvraćene ljubavi, čak i smrtnonosnih ishoda...
"Ljubav" između Fate i Nail-bega jedna je od nesrećnih ljubavi, koja se završila kobno po Fatu. Ova priča je dokaz kako principi i reč, da se ne pogaze dovode do tragedije. Na kapiji nakon venčanja, i tako održala reč svog oca da će se udati za Nail-bega, Fata se bacila sa mosta i utopila, da ne bi pogazila svoju reč. Jedan mlad život okončao se na ovakav način, jer nesrećne ljubavi nikada nemaju srećan kraj. "Svake srećne ljubavi liče jednaa na drugu, svaka nesrećna ljubav nesrećna je na svoj način."

Damjana Kobilarov

Seobe kao sudbina pojedinaca i naroda

Sudbine nekih naroda jesu u seljenju. Seobe im postaju način života, simbol obećane zemlje, predstavljaju čovekovo večno lutanje u potrazi, ne samo oaze mira, već i sopstvene ličnosti.
Pojmom seobe Crnjanski je imenovao svoj roman i dao mu značenje neprekidnog ciklusa kretanja, nesreće i nemoći jednog naroda koji je osuđen da luta tražeći sreću u nepoznatom. Ovaj ciklus opisan je kroz četiri lika i prestavlja tragediju srpskog naroda.
Vuk Isakovič je krenuo u rat sa mutnom nadom da se nešto može izmeniti u njegovom životu i sudbini njegovog naroda.Ostavio je svoj dom i porodicu. Puk odlazi na frontove ne znajući ni gde ide, ni svrhu borbe, ali poštuje svoje vekovne kodekse ratovanja koji kao vrhovnu vrednost ističu čojstvo i junaštvo, koje Srbi doslovno poštuju čak i kada ratuju na tuđoj zemlji i za tuđe interese.Oni daleko od svog doma ratuju i lutaju, polako zaboravljajući svoje najmilije, za interese nekih tuđina koji na svakom koraku žele da ih pokatoliče.
Dok Vuk ratuje u tuđini, Dafina odlazi kod devera Aranela. Prepušta mu se u zanosu strasi i potire svoju čast i poštenje i smrću na svoje seobe stavlja tačku.Aranđel, trgovac po zanimanju, prekoravao je i brata i seobe. Smatrao je da ništa dobro ne donose, što se ispostavilo kao tačno!
U tom namučenom narodu javlja se nada, nada koja im je zvezda vodilja. Oni nastavljaju traganje za obećanom zemljom u kojoj bi se jedna nacija našla sa svojom prošlošću, poreklom i sa samim sobom.Nasatvaljaju da prae zvezdu nekog novog, ali i dalje beskrajnog kruga...

Damjana Kobilarov

Будућност какву желим

Од како сам почела да тренирам одбојку, мој живот се променио. Почела сам да га схватам потпуно другачије. Док нисам почела да тренирам, нисам знала шта значи љубав за тренирањем, воља и жеља за успехом.

Гледајући на телевизији данашње репрезентативне звезде из мушке и женске сениорске селекције, мислила сам да је то борба у којој опстају само најбољи и најјачи. Звезде попут Александра Атанасијевића и Јоване Бракочевић нико не може заменити. Њихово срце, воља, жеља и упорност за игром на терену и борба за сваку лопту је велика. Поред тога што су велики играчи, њих двоје су и модели. Александар се сликао за насловну страну најпознатијег магазина у Италији. Због тих слика су многе младе девојке остале „без даха“, јер је до изражаја дошло његово згодно тело и трбушњаци. Са друге стране, Јована је заштитно лице најпознатијег одбојкашког бренда „Da Capo“. Ови људи не само да на утакмицама показују свој таленат него показују и своју лепоту. Обоје су на позицији коректора који увек решава све теже поене у игри.

Пишем вам о овим људима зато што је моја највећа жеља и сан да будем као Јелена Бракочевић. Волела бих да имам толико велико срце, вољу, жељу и упорност као она. И најбитније од свега је да се никад не одустаје. Било шта да буде или било какав проблем да искрне, битно је увек гледати само напред и веровати у себе. Вера је за мене велика реч, већа чак и од наде јер са великом вером у себе и много труда – немогуће постаје могуће.

Да имам чаробни штапић...

Првог пролећног дана, на једној ливади, док сам шетала, угледала сам нешто провидно што је јако сијало. То је био чаробни штапић.

Узела сам га у руке и тог тренутка угледала сам једну брвнару. У брвнари су биле окачене слике прелепих девојака са дивним крилима. Чула сам један глас који је рекао да морам да помогнем природи коју је човек упропастио, на неки начин. Штапић ме је вратио мојој кући. Само једним покретом чаробног штапића заледила сам свет. Кренула сам оронуле храстове да враћам у лепе и здраве, увенуле биљке повратила сам у живот једнинм покретом штапића. Наредног дана схватила сам да помоћ није потребна само природи већ и људима који су болесни. Отишла сам у једну малу лабораторију и смислила сам план. Бућкала сам свакакве биљке које сам добила од природе на поклон. Када сам направила смесу, била сам пресрећна – најсрећније дете на кугли земаљској. Ујутру, у рану зору, док сунце још није промолило главу, делила сам лекове. У свакој кућици где је неки човек или дете било болесно, оставила сам по једну бочицу. Када сам све то урадила, још мало сам улепшала град природом која је сада била препорођена.

Знам да нисам сасвим случајно налетела на тај штапић. Захвална сам ономе који га је послао. Сигурна сам да би ово урадио свки човек уколико би нашао чаробни штапић. Одледила сам свет, вратила штапић у колибу и наставила да живим живот као сва деца.

Чудесна справа

Описаћу вам догађај који ћу увек памтити.

Био сам врла мали и читаве дане проводио сам у заједничком дворишту. У нашем дворишту живео је наш комшија деда Вуја. Деда Вуја је, такође, дане проводио у том нашем дворишту. Волео сам да гледам шта све ради деда Вуја. Сређивао је стари намештај, а оно чега се добро сећам била је столица коју је дуго, дуго улепшавао. Волео сам да му помажем, да му додајем алат који ми је тражио. Он је увек остављао свој посао да би се мало поиграо са мном.

Једног јутра сам се зачудио што га нисам затекао у дворишту. Убрзо сам од комшија сазнао да је тог јутра деда Вуја умро. Нисам могао да поверујем у то и плакао сам... Међутим, оно што је остало у дворишту испред његове куће била је столица коју смо заједно улепшавали. Сваки пут када изађем у двориште могу да замислим њега крај столице.

Та деда Вујина столица подсећала ме је на мог доброг комшију кога више нема, а који је био део мог одрастања.

Cudesni svet detinjstva

U našim životima smenjuju se trenutci radosti i tuge. Često pomislmo da bi život bio idealan kad bi sve bilo onako kako bismo mi želeli. Od malena maštamo o danu kada ćemo odrasti.
Nekada smo spavali sa medom, a mrzeli da idemo u vrtić i budimo se rano. Jeli smo slatkiše dok nas ne zaboli stomak. Sakrivali se ispod stola, jorgana, u ormanu, od mame i tate. Istrčavali napolje i po ceo dan pravili kolačiće od blata sa drugarima iz ulice. Igrali smo se žmurke, jurili se, padali, grebali kolena i plakali. Smejali se. Bili smo srećni i imali smo sa kim to da podelimo. Tada još uvek nismo znali šta su to ljubomora i mržnja. Zao si bio samo ako se smeješ kada neko padne. A uveče smo gledali crtane filmove. Posle odemo u sobu, mama dodje, ugasi svetlo i ušuška nas. Onda nas zagrli kako samo ona ume, lako i nežno, i kada nas poljubi za laku noć mi počinjemo da sanjamo. Žečlimo da odrastemo i mislimo da da će tada biti bolje i zanimljivije. I eto sad. Ovo smo jedva čekali čitavo detinjstvo. Biti odrastao ne znači živeti bez obaveza i bezbrižno kao u detinjstvu, već je to splet uspona i padova u životu. Odastao čovek zna da je bezbrižnije i lepše detinjstvo.
Bili su to lepi dani, ali tada smo bili mali. Zato deco, ne žurite da odrastete i uživajte u srećnom i lepom detinjstvu.

Kuca mog deke nekad i sad

Staze zivota preplicu se i razilaze,ali samo je jedna kojom se uvek vracam na mesto koje ne zelim da zaboravim,mesto puno uspomena.
Kuca mog deke je moje utociste.U zagrljaju dekinog krila,nekad mi je izgledala ogromna,kuca koja je svetlucala na mesecini kao prelepa nevesta.Kao velicanstvena sila koja se mocno uzdize,poput kraljice na tronu.
Nekada su svici svetlucali zlatnom svetloscu,culo se komesanje nocni stvorenja,koja su spremala da love ili da i sama postanu plen,ali tada....
Tada nisam osecala strah a danas je tu kao moja senka.Danas nema svetla da osvetli visoke,uzane prozore moga utocista.Bas nimalo svetlosti nije bilo tu da prostre dobrodoslicu po mojoj terasi.
Beli stubovi stajali su kao vojnici,cuvajuci veliku terasu ali niko nije otvarao vrata da me doceka.
LJuljaska zacvile na lancu ali niko se nije izlezavao na njoj uzivajuci u mesecini noci.
Ipak osecao se zvuk mog detinjstva,zvuk doma.Nekad sam trcala pvim sumama slobodna kao jelen.
Sada,kada tu nema nikog opet sam dosla.Vrata su zakljucana.Okretala sam kvaku,i mislila,pusti me unutra.Srce je udaralo u grudima.
Bila sam uplasena.Sada je muzika vetra bila gruba a svici ne svetle,svuda je samo tama.
Drveca se nakrivilo,a grane su visile sa stabala i zaklanjale mi put do dekine kuce.
Borila sam se da vidim nesto u tom mraku.Nema vise ni meseca da mi osvetli put.
Okrenula sam se,ali tamo gde je nekad bila staza sada se nalazila velika trava i presecala mi put do mog utocista,do moje lepote doma.
Izgubljena ,bila sam izgubljena negde u mraku u okrutnoj hladnoci.Pokusavala sam da zamislim sebe kako radosno skacem na noge kada deka donese korpu punu tresanja.
Sedela sam na terasi i plakala,plakala za proslim danima kojih vise nema,za mojim utocistem u dekinom krilu.
Mozda je kuca izgubila svoj sjaj ali u mom srcu dusi zivece vecnim sjajem.

Moja priča u plavom

U jednoj ne tako dalekoj zemlji, ne tako davno postojala ja Plava šuma. U toj šumi živeo je jedan svitac. Bio je srećan i bezbrižan, svake večeri je leteo po šumi. Osvetljavao je mračne stazice i tek usnule cvetiće šireći oko sebe plavičastu svetlost.
Jedne večeri kada se spremao za svoj noćni let primetio je da ne može da zasvetli. Pokušavao je na razne načine, ali njegov fenjer nije mogao da zasija. Tek pomalo uspe da se zažari, pa se ugasi. Svitac se rastužio. Seo je na list jednog plavog cveta i tiho plakao.
Onda je začuo da još neko u šumi plače. Ugledao je dečaka koji je uplašeno tumarao po šumi tražeći izlaz. Svitac je odmah zaboravio na svoju nevolju, odleteo do dečaka i upito ga zašto plače i šta radi sam u šumi. Dečak je prestao da plače, protrljao oči da bi bolje video sa kim to razgovara.
Hteo sam da naberem mami cveće, ali pao je mrak i ja sam se izgubio, mama se sigurno već brine što me nema , reče dečak dok je u ruci pokazivao cveće.
Svitac se setio svoje mame, svog detinjstva, lepe uspomene mu obuzeše njegovo malo srce, a njegov mali fenjer poče da svetli plavom svetlošću kakvu šuma još nije videla. Rekao je dečaku da će mu on pokazati put. Dečak obrisa suze i pođe za svicem. Nije dugo išao sa njim kada ugledaše neka druga svetla i začuše graju ljudi. Stigli su, uspeli su.
Dečak je bio srećan što je pronašao svica, a svitac je bio srećan što je uspeo ponovo da zasvetli, da pronađe izgubljeni sjaj u sebi.

CUDESNA SPRAVA

-Covek bez maste je po mom misljenju kao ptica bez krila. Deca imaju dosta
vecu mastu od odraslih.Tipican primer za to sam ja.
- Kao mala sam volela da slusam kako mi deka prica bajke pred
spavanje.Jedne veceri mu je ponestalo tih prica, pa je morao da izmisli
neku svoju.Pricao mi je o decaku koji je izmislio vremeplov i koji je
otisao u buducnost.Ta prica je u meni probudila veliku znatizeljnost i
nateralo me je da se upitam ''Kako li je biti u buducnosti, a ne u
sadasnjosti''.Sledeceg jutra sam bila veoma motivisana da napravim svoj
vremeplov i da okusim malo buducnosti.U nasoj garazi sam nasla sav
materijal, koji je po mom misljenju bio meni potreban.Posle nekoliko sati
pravljenja mog savsenog vremeplova i nekoliko sati maminog i tatinog
smejanja i nadgledanja, zavrsila sam ga. Najvazniji deo, tojest trup je bila
velika, kartonska kutija, koja je bila moje visine.Taman da mogu da stanem
u nju.Hemijska mi je posluzila sto se tice crtanja enterijera.Tu su
uglavnom bili nacrtani dugmici, prozor i nesto sto je licilo na rucnu
kocnicu u autobomilu, ali je meni to sluzilo kao deo koji pokrece sam
vremeplov.Spolja je izgledao kao obicna kutija, nisam htela da privucem
paznju iscrtavanjem da se ne bi stvorila guzva da ga isprobava.Napokon je
dosao trenutak da proverim moju cudesnu spravu u koju sam jako verovala da
radi.Stavila sam kacigu od bicikle i usla unutra.Idalje se culo cerekanje
sa strane mojih roditelja, ali nisam se opterecivala time.Napokon
sam ''pokrenula'' vremeplov.Iako uopste nije radio, moja decja masta ga je
pokrenula, osecala sam se kao da lebdim kroz vreme, kao da nisam na istom
mestu, tojest, kao da nisam vise u garazi.Nije se vise culo cerekanje mojih
roditelja, nastala je tisina.Tako sam provela mozda dvadesetak minuta, bar
su mi roditelji tako rekli, mada se meni cinilo kao da sam ''lebdela''
satima.Nisam smela da se iskrcam u buducnosti jer me je bio strah, pa sam
se odmah ''vratila'' u sadasjnost, kada se opet culo cerekanje i
znatizeljnost mojih roditelja.Za vecerom sam im prepricavala sta se sve
desavalo dok sam bila unutra.Nisu mi verovali.Dok mi je deka samo namignuo
i nasmejao se, znao je o cemu se radi.
Neverovatne stvari se desavaju u nasoj glavi dok ne odrastemo i prestanemo
da mastamo.Dok smo deca imamo tu mogucnost da u svojoj glavi stvaramo
veliki broj cudesnih sprava, nalik mom vremeplovu koji je ustvari podsecao
na automobil.

Putujem i posmatram

Kad sam imala 13 godina usnila sam san. Bilo je božanstveno.
Napolju je sneg napravio baršunasti tepih, kraljica zima je zaslepljivala svojom belinom, išarala je prozorska okna svojom ledenom glazurom,pahuljice su lepršale ko balerinice, pahuljice su imale bele staklaste balske haljine. A u sobi gde sam bila sa tadašnjom simpatijom kamin, pucketaju drva, na stolu večera,kavijar,dimljeni losos sa namazom od morskih plodova, čokoladni sufle za desert i vino, Šato Petrus berba '85. Od miline i slatkastog ukusa u ustima mi se prispavalo, pa sam zaspala u Kristijanovom naručju, a čaša s vinom mi je ispala nehotice i rasula se po persijskom tepihu, što sam kasnije primetila i zaključila.
Kako su mi se oči sklapale, tako mi se pred njima stvorila fascinantna slika, bilo je božanstveno, prelepo, prekrasno. Ulazim u vremeplov, a robovi sve muškarci(jedan je ličio na mog Kristijana) su prostirali crven sag da hodam po njemu dok ulazim krož glomazna vrata vremeplova.
Ušla sam, a moji polunagi robovi su zalupili vrata, ispostavilo se da jedan od njih zna i da pilotira a drugi kopilotira. Krenusmo, a jedan zid vremeplova je bio sav u staklu. Kao da je neko v ratio film unazad, od zagadjenog zadimljenog sveta ovdašnjice nekako za tili čas sve postade zelenije, svežije, zdravije. Skoro da je mirisalo zelenije. Bila je to 1950.a godina. Mislim da nisam u trenutku bila sigurna, ali pošto sam prethodnog dana dobila pet iz geografije( a i inače sam odlikaš) brzo sam prepoznala da se radi o centralnoj Australiji. Izašli smo, moji polunagi robovi su me izneli da udahnemo neispitanu Australiju dvadesetog veka. Jednog mi je roba iste sekunde pogodilo primitivno koplje posred levog oka, pa smo se brže bolje skupili svi resto i pobegli nazad u vremeplov. Gledali smo kroz staklo divljake, ljudoždere kako okupiraju brod, kao da je pečeni čova od dvesta kila.
Malo mi je bilo žao onog roba, jerbo bio je plavušan i svidjao mi se, ali dobro, imala sam još mnogo kmetova na raspolaganju, a i ovom je specijalnost bila da spravlja koktele, a to znam i sama dobro. Bili smo i zadovoljni jer smo saznali korisne informacije o neispitanim teritorijama, pa bismo to lepo unovčili kad se vratimo.
Ovog puta, nakon dužeg putovanja, našli smo se u , eto lude sreće Srbiji negde XVIII vek(nove ere) i videli smo Topka Ljubića na Rajiću kako brani srpsku zemlju i topove. Posle sam nešto činila sa robovima što ne mogu ovde da opišem jer mogu da dobijem keca ili ukor.
Onda smo se vratili u mezozoik, tamo nas umal pojo jedan tiranosaurus, fala onoj stvari pa smo imali automatske puške da ih savladamo. Uopšte nisu tako veliki kako se pričalo, mada ih ja i nisam nešto videla, pošto sam lakirala nokat na nozi, a moji zaposleni su rešavali sukob sa problematičnim dinosaurima.

Onda me je iznenada iz sna trgnuo Kristijan, ni ovaj deo ne merem vam ispričati da me se ne bi familija odrekla.
To je moje putovanje na kojem sam mnoge stvari zapazila i inovacije naučila. Ima tu mnogo nekih varijacija. Imala sam u planu da pišem o svom putu na Tahiti i u San Francisko, ali šta, to i nije tako zanimljivo. Mislim da je ovo najbolje putovanje na svetu.

Ljubav kad je iskrena i duboka lako prašta i zaboravlja

LJUBAV je tajna skrivena u našim dušama i LJUBAV je tajanstvena moć koja pokreće dušu čoveka, svet, planetu i kosmos. Srećni su Oni koji svet oko sebe posmatraju zaljubljenim pogledom ili očima ljubavi. Srecni su Oni koji svoju srecu poklanjaju i dele sa drugima. Uvek postoje "zvezde padalice" i "zvezde radosnice", ali Vi nemojte dozvoliti da se svetlost ugasi u Vašim očima. Zagledajte se u Ljubavno nebo, u osobu koju volite, u svoju dušu ... i videcete svoj svetlosni put!" ....U ljubav veruje onaj ko vidi, oseća i zna da se sreća i ljubav poklanjaju kao najlepši dar. A onaj, ko hoda po mraku ne vidi svetlost i ne veruje u Boziji dar. Jer uvek postoji belo i crno, svetlost i tama, sreća i tuga, ljubav i patnja. - Ali kako i za koga? Očima ljubavi pronađite svoj svetlosni put ili nastavite svoje lutanje... Samo ljubav pronalazi put svetlosti......
Svi čeznemo za ljubavlju, za toplinom, za nežnošću, za onim istinskim pripadanjem nekome do koga nam je iskreno stalo. Svi, kad volimo, želimo biti u isto vreme voljeni. Samo uzvraćena ljubav je srecna ljubav, sve ostalo je mučenje, patnja, tuga i takva ljubav nema smisla.
Ljubav treba biti lepota i zadovoljstvo, ne tuga. Treba biti veselje i radost, ne suze i neizvesnost. Ljubav je osećaj u kojem se utapamo, a da nikad ne možemo ostati bez zraka.Što dublje tonemo u nju, sve više snage skupljamo, sve smo jači, sve srecniji, sve opušteniji.
Kad volim, ceo svet mi je na dlanu, volim srcem, dušom, telom, volim svim svojim čulima i volim poklanjati sebe. Ljubav za ljubav, ljubav iz ljubavi. Postoji li neki lepši osećaj od tog? Onaj, koji nikada nije osetio ljubav, koji ne zna što znači voleti, nema pojma koliko je nesrecan u svom životu.
Jer ništa goreg nema od hladnog i bezosećajnog srca, koje nije spoznalo toplinu i svetlost nečijeg postojanja i u kojem razum nije prepustio mesto srcu. A tamo, gde srce vlada, ljubav kolo vodi i sve pobeđuje.
Svi smo mi orahove ljuske koje se ljuljaju na moru života. I nikome nije nimalo lako...kad pronađu onu svoju drugu polovinu, pa se sklope, savršeno, kao školjka, onda plutaju, onda im ne može ništa ni vetar ni voda...Još od vremena kad je, po mitologiji, Zeus dao da se ubije savršeno biće (pola muškarac, pola žena) i da se njegovo srce podeli na dva dela i baci daleko jedno od drugoga, svi traže onu drugu polovicu srca, drugu polovicu sebe, da dalje idu, da idu dalje jači i samosvesniji...Retki to uspeju, neki pronađu samo privid te polovine, neki umru nikad je ne pronašavši, samo retki uživaju u svemu tome, makar i na daljinu, svesni te savršenosti, koja postoji, ali koja im nikad neće biti dostupna...Ali, imali su sreću, susreli su je...za tu saznanje o postojanju svoje druge polovine, njenom traženju i prepoznavanju, makar ne bila uz nas, vredi živeti...
Zato volite, borite se za ljubav, borite se da je zadobijete i zadržite. jer ona je jedina večna, sve ostalo je prolazno. Ma na kakve prepreke nailazili u tom svom traženju ljubavi i druge polovine srca, verujte, bićete nagrađeni na kraju. Shvatićete da je vredilo čekati, samovati, tugovati, tolike greške napraviti, zbog kojih smo se kajali. Sve je to cena prave i iskrene ljubavi.
Takođe, ko ume da voli taj ume i da prašta... Neko je rekao da je grešiti ljudski, a praštati božanski i pravi oprostaj je dar koji nas najviše približava našoj božanskoj prirodi.
Oprostaj dolazi iznutra, iz potrebe da se oslobodimo lanaca koji nas vežu. Oprostaj se daje iz srca, ne iz uma... Prastanje zahteva susret sa samim sobom,sa svojom snagom za ljubav,a zatim stavljanje zla u drugi plan. Mnogi bi trebali da shvate da praštanje nije slabost, praštanje je snaga, da praštanje nije glupost, već mudrost. Praštanje je, u svojoj suštini, plemenitost. Tako da ljudi volite se, jer nema boljeg osecaja nego kada si zaljubljen, kada volis, i kada znas da ima neko ko ti tu ljubav uzvraca... Takodje oprastajte jedni drugima jer bez toga ni nema ljubavi...

Život bez nade i volje nije nikakav život

Čovek živi u proseku sedamdeset godina, svaka godina ima tristašezdesetpet dana, svaki dan ima dvadesetčetiri časa, svaki čas ima šezdeset minuta.Svaki minut ima šezdeset sekundi. Ovo znaci da u proseku živimo 220 milijardi 752 miliona sekundi.
Sve te sekunde ne znače ništa, samo otkucaje sata koje čujemo kada ostanemo sami sa sobom, kada je jedino što čujemo tišina, ali opet... Opet mi od njih moramo načiniti život, onaj jedini koji nam je dodeljen i za koji znamo. Ništa, sekunde, prezne, jednolicne, otkucaje sata moramo pretvoriti u sve... u prošlost, sadašnjost i budućnost. A uprvo ta dva imena Nada i Volja, upravo one čine sve to.
Budimo se, zaspivamo, dišemo, hranimo se... sve to činimo mahinalno, naviknuto, a opet...zašto?Zašto svet o radimo? Zar smo poput životinja, nesvesni, teraju nas nagoni, nerazmišljajuci ili nas opet nešto izdvaja? Da, izdvaja nas... izdvaja nas upravo želja za životom, snaga kojom se borimo za sitne trenutke u istom, ubrzani puls kada vidimo osobu koju volimo. Izdvaja nas gordost, volja da budemo bolji, nada da ćemo to i postati...Izdvajaju nas greške, nada da ćemo ih ispraviti, volja kojom ćemo to učiniti. Volja koja će nas naterati da ne učinimo nešto što će povrediti osobu koju volimo, nagone ćemo zbog toga sprečiti. Volja, volja da delimo, da dajemo, da primamo, nada da će nam davati, da će sa nama deliti.....
Koliko se puta samo ujutru probudimo sa nadom za bolje, i tako ispunimo te prve sekunde tog našeg dana. Volja da dobijemo ono što želimo, trenutci iščekicanja, nadanja, treperenja svakog dela našeg tela, to je ono što nas čini. Sam čin ispunjenja i nije toliko bitan. Važno je ono pre i posle, a najmanje sreće nam priušti ispunjenje želje.
Budimo se ujutru zato što volimo, želimo, mrzimo....a sve to činimo u nadi da ćemo učiniti dobro, loše, velikodušno...
Čovek se nada dok živi ili je bolje reći živi dok se nada? Čoveka pokreće volja, čovek je upravo veličanstven zbog te dve dame koje ga nikada ne napuštaju. One su njegove životne saputnice, ljubavnice, drugarice... One su one zbog kojih sam ja potrošio 5400 sekundi svog života, 5400 praznih otkucaja sata u želji da dobijem pet iz ovog pismenog. One su one koje mi neće dozvoliti da spavam kada se budem pripremao za upis na fakultet. One su, a ne neka treća te zbog kojih ću sutra ustati.

Jedna stara fotografija

    Vremena ce prolaziti,secanja ce se promeniti,ljudi ce odlaziti,a uspomene ce ostati na fotografijama kao svedok proslog vremena. volim da odlazim kod bake u njenu staru trosnu kucicu punu starog namestaja i crno belih fotografija. 

    Baka se cesto vraca u poslost i sa setom prica o svojoj mladosti.Svaka slika je zracila toplinom i lepotom iako je bila u crno belom izdanju.Posebnu paznju baka je davala uramljenoj fotografiji koja je bila okacena na zidu sobe.Po njenom izgledu moglo bi se reci da je nastala pedesetih godina proslog veka.

    Na crno -beloj fotografiji bili su moja baka i deka u dvoristu ispred kuce.Na pragu kuce stajala je lepa zena dvadesetih godina.Svezina njenog lica i lepe crne oci isticale su se a kosa je bila uredno zategnuta u pundju.Lepa zena u jednostavno beloj haljini a ipak tako otmenoj ,sa osmehom na licu zracila je dok je posmatrala muskarca koji joj je prilazio sa buketom cveca. Na sebi je imao tamno odelo sa tankim prugama bele boje.Lepo skrojeno odelo isticalo je siroka ramena i snazni stas muskarca.Imao je razbarusenu crnu kosu ,gustu i kovrdzavu. Bilo je neke bolecive lepote u tom neznom pogledu,kao da se iza njega skrivaju brige i patnje.U pozadini fotografije jasno se moglo videti drvo tresnje koje se savilo pod teretom svoga roda ispod nje se lenjo izlezavao pas,kao da je bio svedok jedne divne ljubavi. Na kamenom stepenistu kuce bile su poredjane zasadjene muskatle krupnih prelepih cvetova. 

    Dok je pricala o ovoj fotografiji u bakinim ocima videla se sreca bas kao na slici. Rekla mi je ,da su se ona i deka sreli na stazi gde se ukrstaju sudbine. ":Bio mi je prijatelj,pre svega covek.Prvi put kad sam pogledala u te zalosne oci videla sam toliko toga ,odricanje ,tezak zivot ,ljubav i veliko srce.Bio je ostavljen i sam a davao zivot za druge .Trebao je mrvu ljubavi ,bio je covek koji je umeo voleti i davao srce .On je bio ,cisto srce a ja smirena dusa ,tako zajedno bili smo jedna celina,krila srece.Nije nas zivot oni dani koji su prosli,nego oni koje smo zabelezili na ovim fotografijama;-prica baka puna sete. Slusajuci baku i gledajuci u ovu staru fotografiju,vidim snagu naucene lekcije zivota i ponos koji je nosio moj deka.

    Kad se ja osvrnem na zivot,ljude oko sebe,vidim sebicnost ,zlobu i bolne uspomene.Deka i baka su imali svoju malu idilu i svoj spokoj koji niko nije mogao narusiti. 

    Mozda se neke stvari nikad nece vratiti.....Koliko god se trudili ,zato na fotografiji ce ostati secanja na sve te lepe trenutke i onda cemo biti sigurni da su zauvek tu i na sigurnom......Bilo crno-bela ili neka druga fotografija cuva uspomene.



Tajanstvena Zena

Jesen

Uvek sam je posmatrala kao godišnje doba gde, sve izgleda kao da umire, a danas doživljavam to isto „umiranje“ na drugačiji način. Osvanulo je tmurno i kišovito jesenje jutro. Izašla sam napolje, i ugledala sam prizor koji do tada nisam primećivala. Ćilim od lišća, ta paleta i spektar boja koji oživljava jesen. Priroda je dostojna duvljenju kojem ona šara već odavno izgubljenom zelenilu. Dani su požuteli. Lišće koje kada opada izgleda kao da izvodi piruete, graciozno dok ih pomera blagi povetarac. Ono opada i pada na zemlju, i kao da se zaljubljuje u nju. Šuškanje lišća koje para uši, koje mi navire sećanja. Kao mala uvek sam se valjala u njemu, razbacivala sa gromile koji je baka tek sakupila. Dok je ceđena iz tmurnih oblaka, kiša je polako ispadala, sitno, kap po kap je udarala o tlo, o lišće i stvarala prelepe akorde. Duboko udahnem i osetim miris jesenje kiše, prosto je obožavam. Pokušaj da čuješ vetar, ti zvižduci koji zajedno lete sa lišćem u vazduhu, taj spoj savršenstva, kao magija opija naša čula. I ljudi kao i sama priroda su obukli nova odela. Mnogo njih oblače svoje sive kapute, nose šarene kišobrane i letnje osmehe koji ih krase od skoro prošlog leta. I sada je jesen, i većina negde užurbano juri, svi su okupirani sami sa sobom, niko ne stane da pogleda oko sebe i da se zapita zašto je jesen je tako čarobna.

Aleksandra Ristic

Cudesni svet detinjstva

U našim životima smenjuju se trenutci radosti i tuge. Često pomislmo da bi život bio idealan kad bi sve bilo onako kako bismo mi želeli. Od malena maštamo o danu kada ćemo odrasti.
Nekada smo spavali sa medom, a mrzeli da idemo u vrtić i budimo se rano. Jeli smo slatkiše dok nas ne zaboli stomak. Sakrivali se ispod stola, jorgana, u ormanu, od mame i tate. Istrčavali napolje i po ceo dan pravili kolačiće od blata sa drugarima iz ulice. Igrali smo se žmurke, jurili se, padali, grebali kolena i plakali. Smejali se. Bili smo srećni i imali smo sa kim to da podelimo. Tada još uvek nismo znali šta su to ljubomora i mržnja. Zao si bio samo ako se smeješ kada neko padne. A uveče smo gledali crtane filmove. Posle odemo u sobu, mama dodje, ugasi svetlo i ušuška nas. Onda nas zagrli kako samo ona ume, lako i nežno, i kada nas poljubi za laku noć mi počinjemo da sanjamo. Žečlimo da odrastemo i mislimo da da će tada biti bolje i zanimljivije. I eto sad. Ovo smo jedva čekali čitavo detinjstvo. Biti odrastao ne znači živeti bez obaveza i bezbrižno kao u detinjstvu, već je to splet uspona i padova u životu. Odastao čovek zna da je bezbrižnije i lepše detinjstvo.
Bili su to lepi dani, ali tada smo bili mali. Zato deco, ne žurite da odrastete i uživajte u srećnom i lepom detinjstvu.

Jesen

Jesen, jedan veoma neobican period godine.Taj prizor je veoma cudan.Mozda ce vam zvucati smesno,ali kada ja pogledam kroz prozor vidim neku vrstu magije.Ali,nije to ona carobna magija,vec magija prirode.Kada prodjem pored malog sljivaka,koji se nalazi nedaleko od moje kuce,vidim jednu od stvari koji zivot cine lepim.Suskavo lisce,svuda oko mene...Ranjiv zbog prelepog prizora,sednem ispod starog oraha,i gledam u nebo.Grane,na kojima su okaceni jos par preostalih lista,cine nebo mnogo lepsim nego sto je bez njih...Nebo je nekako opusteno,plave boje,ne bljesti kao u ostalim delovima godine.Bas je zato taj deo godine,najromanticniji.U jesen,ljubav cveta.Takodje,to je rajsko doba godine za spavanje.Sve je tako mirno,tiho i romanticno.Sunce se trudi da sto vise ispostuje jesen pa i ono prestaje da bljesti,i pocinje umereno da baca svoje zrake,solidne toplote ali carobnog izgleda.
Mozda je jesen na neki nacin vestica,dodje rani nam srca prelepim prizorom,i onda ode,i izgubi se negde u buducnosti kao da nikada pre nije ni dolazila.

Marko Bojovic

Kuca mog deke nekad i sad

Staze zivota preplicu se i razilaze,ali samo je jedna kojom se uvek vracam na mesto koje ne zelim da zaboravim,mesto puno uspomena.
Kuca mog deke je moje utociste.U zagrljaju dekinog krila,nekad mi je izgledala ogromna,kuca koja je svetlucala na mesecini kao prelepa nevesta.Kao velicanstvena sila koja se mocno uzdize,poput kraljice na tronu.
Nekada su svici svetlucali zlatnom svetloscu,culo se komesanje nocni stvorenja,koja su spremala da love ili da i sama postanu plen,ali tada....
Tada nisam osecala strah a danas je tu kao moja senka.Danas nema svetla da osvetli visoke,uzane prozore moga utocista.Bas nimalo svetlosti nije bilo tu da prostre dobrodoslicu po mojoj terasi.
Beli stubovi stajali su kao vojnici,cuvajuci veliku terasu ali niko nije otvarao vrata da me doceka.
LJuljaska zacvile na lancu ali niko se nije izlezavao na njoj uzivajuci u mesecini noci.
Ipak osecao se zvuk mog detinjstva,zvuk doma.Nekad sam trcala pvim sumama slobodna kao jelen.
Sada,kada tu nema nikog opet sam dosla.Vrata su zakljucana.Okretala sam kvaku,i mislila,pusti me unutra.Srce je udaralo u grudima.
Bila sam uplasena.Sada je muzika vetra bila gruba a svici ne svetle,svuda je samo tama.
Drveca se nakrivilo,a grane su visile sa stabala i zaklanjale mi put do dekine kuce.
Borila sam se da vidim nesto u tom mraku.Nema vise ni meseca da mi osvetli put.
Okrenula sam se,ali tamo gde je nekad bila staza sada se nalazila velika trava i presecala mi put do mog utocista,do moje lepote doma.
Izgubljena ,bila sam izgubljena negde u mraku u okrutnoj hladnoci.Pokusavala sam da zamislim sebe kako radosno skacem na noge kada deka donese korpu punu tresanja.
Sedela sam na terasi i plakala,plakala za proslim danima kojih vise nema,za mojim utocistem u dekinom krilu.
Mozda je kuca izgubila svoj sjaj ali u mom srcu dusi zivece vecnim sjajem.


Tajanstvena Zena

Doziveo sam nevreme

Bilo je to prošlog leta. Osvanulo je lepo jutro. Sa drugarom Stevom sam otišao u park. Sportsko leto je počelo i pored bazena su se igrale utakmice.

Sedeli smo na mekoj travi, pili sok i gledali odbojkaški meč. Topli sunčevi zraci su milovali naša lica. Odjednom je počeo da duva snažan vetar. Savijao je tanke grane drveća, dizao prašinu i sitan pesak. Veliki tamni oblaci sakrili su sunce. Gledao sam kako se kreću i gomilaju na nebu. Smračilo se i počeo je jak pljusak. U daljini se čula snažna grmljavina. Munje su sevale i kroz kišu sam video samo njihov bljesak na nebu. Uplašio sam se. Sve se desilo brzo i nisam znao gde da se sakrijem. Čuo sam Stevu kako me zove. Potrčao sam prema njemu. Krupne kapi kiše su padale na moje lice. Sakrili smo se ispod jednog drveta i čekali da nevreme prođe. Ali ono nije prošlo. Zvuci groma bili su sve jači i jači, a vetar sve snažniji i snažniji. Kišu je zamenio grad. Ledenice, velike kao orasi, bušile su listove, lomile grane i glasno udarale u zemlju. Grane su padale sa drveća kao da ih neko seče testerom. Niz stazu u parku je tekao potok vode. I oko nas su se stvorile barice vode. Bile su prljave, pune ledenica, lišća i slomljenih grančica. Pozvao sam mamu telefonom, ali ona mi je rekla da sačekam da prođe nevreme i da odmah ugasim mobilni telefon, jer je opasno telefonirati kada oko tebe grmi i seva. Stajao sam sa Stevom ispod drveta sve dok nevreme nije prošlo. Vetar se stišao, grmljavina je prestala, a umesto grada padale su sitne kapi kiše. Krenuli smo prema izlasku iz parka, a tamo me je čekao me tata. Bio sam srećan što ga vidim. I on je bio srećan, jer sam bio dobro.

Doživeo sam nevreme i bilo je strašno. Nisam imao nijednu ogrebotinu, ali je ono je na meni ostavilo nevidljive tragove. Za nekoliko trenutaka sam saznao kako čudnu i promenjivu narav ima priroda koja nas okružuje. Bilo je to jedno neprijatno iskustvo i nikad ga neću zaboraviti.

Ljubav je divno cudo

Sta je to sto ljubav cini tako divnom?Sta to ljubav ima,da su ljudi toliko opsednuti njome?

Ona vam daje smisao zivota,rec zivot vise nije samo rec,ona ozivljava.Daje vam indentitet,osecaj da niste sami.Svi problemi su tako sicusni,kao da ne postoje,jer kad je ljubav prisutna kao da nista osim nje i ne postoji.Uz ljubav je lakse koracati,disati,boriti se,ziveti.Setim se trenutaka kada se nasi pogledi susretnu,oko tako zablista,kao da je izleceno od slepila,samo jednim pogledom.Dodir njenih mekanih prstiju kao da su satkani od svile,taj osecaj uzdizanja,osecaj svemoci,besmrtnosti.Dodir njenih usana ozivljavaju dusu,pokrece sve kao da ste tog trenutka udahnuli zivot u sebe.Taj osecaj za koji kazemo da je ekstremno dobar,a ustvari tako neopisiv,jer je rajskim silom duboko urezano u srce.Setim se prizora njene kose koja igra uz melodiju vetra,ti lagani rajski pokreti,melodija koja vam donosi ocaravajuci miris igraca,koji kao da su se spremili za poslednji ples.Snaga kad se drzite za ruke i koracate paklom,toliko snazni,spremni na sve prepreke,ta ljubav toliko zraci,toliko jaka,toliko jedinstvena,da sve pocinje da ozivljava oko njih.Ljubav je nasih pet minuta,svemoci,gde smo mi centar svemira,gde postojimo samo mi,a sve postoji samo zbog nas.Eh kad se setim tih carobnih reci "VOLIM TE",te reci koje se koriste tako lako,a imaju takvu moc,da treba pazljivo birati trenutak za izgovaranje tih reci.One daju nove nade i pune vas snagom za dalje koracanje strmim i paklenim putem,a lazno izrecene reci dovode do destrukcije.Dokaz moci dve reci.Ako su reci dve toliko mocne,mislim da je sve jasno koliko su onda osecanja mocna.Te reci kada je izgovorila prvi put,osecao sam se tako jako,a opet tako slabo,kolena su mi klecala,nisam telo uopste osecao,kao da je sve umrlo u meni osim srce koje lupa,tako mocno,kao kada se zavrsava Pavarotijeva najjaca opera,trenutak blistave tisine,a samo sledece sekunde otpocinje takva buka odusevljenih slusalaca,koji su prosto ziveli za tom melodijom.Svaka njena rec je melodija uz koju srce igra,ako ona stane,staje i srce!

Vec urezana lepa secanja prepuna osecanja,ocekuju zadnji otkucaj srca,kada ce ih pustiti,i da sa osmehom napustimo ovaj svet,da ponesemo ta secanja sa sobom,gde god isli,kako bi se ta secanja i osecaji nikada ne bi izgubila.

Ne mogu da se oslobodim tog utiska

Znate li onaj osećaj kada vam se krv sledi, a mišići zgrče od straha? Taj strah vam ostaje urezan u duši, i ne možete ga se tek tako osloboditi. Što više želite da ga zaboravite, to vas više proganja i prati, čak i pri nekom bezazlenom događaju, poput nestanka struje, on je tu.
Te noći koračala sam dugom stazom koja je vodila dublje, dalje, ni sama ne znam gde. Negde gde se spaja mašta sa realnošću. I taman kada sam pomislila da sam se izgubila, tračak nade se probudio u meni, kada sam ugledala kuću izmedju dva trula hrasta. Što sam se više približavala, utisak se menjao, i to na gore.
Kućica je bila jeziva. Krov je od silnih vetrova počeo da se raspada, a ivice kuće su bile obavijene odvratnim puzavicama i raznim trnjem. Odlučila sam da uđem unutra, jer u tom trenutku nisam imala drugog izbora.
Hladna ruka nesigurno je krenula put starih trošnih vrata. Cijuk šarke stvorio je u meni dodatnu jezu.
Iako je strah jedino osećanje koje je tada postojalo u meni, neka sila me je terala da napravim sledeći korak. Nisam znala šta da očekujem. Da li možda nekog niskog starca sa dugom, belom bradom, koji će mi pružiti utočiste ili nešto sasvim treće ???
Ništa od toga nije bilo tačno. Prostorija je bila prazna. Mesečina koja se jedva probijala kroz trulu tavanicu davala mi je taman toliko svetlosti da mogu da vidim šta se tu nalazi.
Pod, kao i sve ostalo u sobi, bilo je prekriveno prašinom koja se tu taložila godinama. Pažnju mi je privukao zid pun ordenja, diploma i ostalih priznanja. Kakvu li prošlost čuvaju ti predmeti ? Nije mi bilo potrebno dugo da shvatim ko je u stvari vlasnik kuće. Sve ove nagrade pripadale su lovcu koji se godinama ovde skrivao od hladnoće i raznih zveri.
Od svih tih osećanja koja su se u trenutku pojavila u meni, sreća, strah i mnoga druga koja nisam mogla da opišem, odjednom je prekinulo pitanje? Gde je on sad?
Nedugo posle postavljenog pitanja, našla sam i odgovor. Ustajao miris dolazio je iz sobe koju ranije nisam primetila. Radoznalost čini čuda.
Više se nisam plašila, i bez trunke oklevanja sam ušla. Zatekla sam samo stari krevet, i nešto što ću svako veče imati u mislima: Beživotno telo starog lovca...

Voz za srecu

Voz je trebao da krene u 8 i 20. Iz stana sam krenuo kasno, jer sam se probudio na vreme. Mislio sam da necu stici ali ipak kada sam došao na stanicu sumorni ljudi su željno ocekivali voz. cekajuci da voz stigne prispavalo mi se. Klupe su sve bile zauzete, osim jedne na kojoj je sedeo neki usamljeni starac.
Prišao sam i pitao ga - " Da li je slobodno", odgovorio je da nije.
Ipak sam seo.
Ne zadugo zapoceo sam razgovor, ali uglavnom sam ja pricao.
Želeo sam da što pre cujem pištanje voza. Nesnosni miris starca širio se kilometrima naokolo. Dok sam se borio sa ovim "mirisom" cuo sam huktanje voza. Od srece sam skocio i žurno mu potrco u susret. Ušavši u prazan voz našao sam za sebe jedno slobodno mesto. Sa osmehom sam razmišljao o tome kako cu stici u svoj grad, koji sam davno zaboravio i u koji nemam želju da se vratim.
Skoro da sam zaspao, najednom cuh krckanje vrata kupea.
Pogledavši osobu ispod oka zakljucio sam da je odnekud poznajem. Napokon sam otvorio oba oka. Prizor mi i dalje nije bio potpuno jasan ali ugledavši lepu ženu ispred sebe totalno sam i zaboravio na tu misao. Žena je bila izuzetnog izgleda, plave kose, dugih nogu , vitkog stasa i njena kosa mirisala je kao trula jabuka . Odgovorio sam da je slobodno i žena je sela odmah preko puta mene. Ne znam kako ali poceli smo i da pricamo. Rekla je da se zove Mirka.
Poceli smo razgovor neuobicajenim tokom. Odjednom joj je spao osmeh s'lica.
Pocela je da prica nešto o ljudima koji su se gurali da udju u voz, nisam je slušao. Pokušao sam da je smirim rekavši joj neki dobar vic. Pocela je da place. Prestao sam da pricam. Bilo mi je zaista žao nje ali nisam prestajao da se smejem. cudno me je pogledala.
Slegao sam ramenima.
Pa, nema tu puno šta da se prica...
Naumila je da kaže nešto mnogo ozbiljnije, ali je umesto toga duboko uzdahnula i sama pocela da se smeje. Krenuo sam da je poljubim, ali ona je to ocenila kao trik kojim pokušavam da prekinem razgovor, i odmah mi okrenula samo obraz.
Dobro, i to je nešto...
Nisam mogao da verujem ali ova žena mi se zaista dopadala, ali nisam je želeo za sebe. Pricali smo satima i satima...
Razgovor je postajao sve ozbiljniji, a ja nikako nisam uspevao da je pitam nešto ozbiljno. Poslednje što sam želeo bilo je da ucuti i zamisli se, a baš se to dogodilo. Odlucila je da me ništa ne pita, iako ju je sigurno svašta interesovalo.
Pitao sam je da li ima muža, decu, svoju porodicu?
Tiho je odgovorila da ima muža ali da ga retko vidja..
Nakon nekog cutanja pitala je, da li ja imam nekog pored sebe?
Nemam, ali bih želeo da imam.
A ti živis sam?
Da. Živim sam. Naucio sam se na to.
Zagrlili smo se i gledali kroz prozor. Imali smo osecaj da voz stoji u jednom mestu. Od umora je zaspala. Želeo sam da je posmatram dok spava.
Zamislio sam se i zaspao.
Kad bi znala kakvi su mi snovi, nikad me ne bi pustila da spavam tako dugo...
Prošlo je dosta vremena, neka muva nam nije dala mira da odspavamo jos malo. Poceli smo da se smejemo. Najzad me je poljubila, što sam i ocekivao.
Baš cudno..
Osetio sam hladnocu koja mi je kao munja prošla kroz telo.
Zaista mi se svidjas, ali sve ovo vreme provedeno s'tobom u vozu je bilo dovoljno da shvatim da moram da nastavim dalje.
Ti treba da nastavis svoj put ali bez mene...
Najednom, brkati kondukter je usao u kupe i pitao me za kartu. Poceo sam da se okrecem oko sebe, kondukter me je gledao.
Proputavavsi sav ovaj put, video sam svoj grad, upoznao ženu svog života Mirku.. a voz ni krenuo nije.

Dragana Bogojevac

Ženski likovi u epskim narodnim pesmama

Anđelija je bila žena Dmitra Jakšića iz pesme „Dioba Jakšića“.U pesmi je opevana kao uzorna i smerna žena koja ima sve osobine ljudskog savršenstva.
Anđelija je živela u vremenu u kome je glava kuće bio muškarac, a žena je slušala sve muževe zapovesti i nije mu se suprostavljala. U to doba dever je bio važna porodična institucija i snaja je po pravilu bila pažljiva prema njemu, a njihov odnos je trebalo da krase ljubav, vernost i uzajamno poštovanje. Kada su se Anđelijin muž Dmitar i njegov brat posvađali oko nasledstva, Anđelija se našla u vrlo teškoj situaciji. Muž joj je odlazeći u lov, zaslepljen gnevom i mržnjom naredio da otruje njegovog brata ili da napusti dvor do njegovog povratka. Zatečena muževom grubošću, oštrom pretnjom i surovom naredbom, Anđelija se mnogo uplašila. Morala je da donese tešku odluku, da izabere da li će poslušati svoga muža i ostati na dvoru ili će napustiti dvor pre njegovog povratka. Nasuprot svog sebičnog i uskogrudog muža ona je bila dobra i plemenita žena. Volela je i poštovala svog devera i niti je mogla niti je želela da mu naudi. S druge strane nije želela ni da napusti dvor i svog muža, jer je bila religiozna i patrijahalno vaspitana žena. Odlučila da učini sve kako bi zavađenu braću pomirila. Njena pamet i snalažljivost su joj pomogli da pronađe rešenje koje će prekinuti porodični sukob. Znala je da je i njen muž i njen dever poštuju i vole, pa je odlučila da od njih zatraži da joj poklone ono oko čega se oni svađaju. Umesto da otruje svog devera ona mu poklanja zlatnu molitvenu čašu, najdragoceniju stvar koju ima i klečeći ga moli ga da on njoj pokloni konja i sokola, a on joj molbu ispunjava. Molitvena čaša od suvog zlata je simbol ljubavi, sloge i porodičnog blagostanja, podstrek na praštanje i toleranciju i nije čudo što je baš nju mudra Anđelija za poklon izabrala

Anđelija je bila mudra, snalažljiva, osećajna i plemenita žena puna ljubavi i razumevanja, odana mužu i spremna da se žrtvuje za svoju porodicu. Svojom mudrošću uspela je da pomiri muža i devera, a svojom dobrotom i plemenitošću im je pokazala svu veličinu ljudskog srca i svu lepotu nesebičnosti i uzajamnog poštovanja. Anđelijino ime u potpunosti odgovara njenoj dobroti i anđeoskom ponašanju, čiji je rezultat pobeda čoveštva nad nečovešvom.

Aleksandra Stanojevic

Menjamo svet

Čudan je ovaj naš svet! Ogovara te, a voli te. Pruža ti ruku, amrzi te. Ismeva plemenita dela, a pamti ih kroz vekove. Ali, ipak, svi smo mi naši, oni su moji i ja sam njihova i mi zajedno činimo svet.
Hajde da taj svet malo menjamo! Menjati svet oko sebe znači menjati sebe, a kada promenimo sebe, a kada promenimo sebe, promenimo i svoju okolino, a samim tim menjamo i ceo svet.
Svet je jedinstven. Indija, Nemačka, Amerika, Kina postoje samo na geografskim kartama. A te karte su izradili političari, moći ljudi. Mi smo mali i nemoći, ali ipak možemo menjati svet... Budimo planetarna bića,zaboravimo na Kinu i Ameriku mislimo na svakog kao na brata ili sestru, jer to mi zapravo i jesmo.
u jednom boljem svetu neće više biti država, u jednom uzvišenijem svetu neće biti religija. Dovoljno će biti da budemo ljudi, ljudi plemeniti, spremni da pomognu i da budu pomagani.
Jednog dana i to ćemo nadvladati, tada čovek postaje savršen.
Tada ovaj svet postaje premalen za nas, tada su i zvezde naše i ceo univerzum.
A kad postanemo univerzalni, ispunili smo cilj!

Damjana Kobilarov

Za ljubav ne za mržnju, ja sam rođena

Suočiti se sa sudbinom, biti hrabar, težiti ka ostvarenju svojih ciljeva, iako su oni možda zabranjeni, biti izolovan od sveta u tami...hm, to mi liči na Antigonu.
Razmišljajući o Antigoni, pada mi na pamet njena rečenica " Za ljubav ne za mržnju, ja sam rođena". Misli o njoj mi se množe i idu u nedogled... Iz ove rečenice izvukla sam pouku o ljubavi, o životu. Divno je osetiti ljubav i treba je uzvratiti, jer kad sebe celog damo jedino tada možemo očekivati uspeh. Svi smo mi pomalo Antigona...Svoju ličnost tek upoznajemo u teškim situacijama i tada uviđamo šta sve možemo da učinimo i na šta smo spremni. U životu postoji mnogo situacija u kojima nije zadovoljena pravda, neko nedužan strada iako nije kriv. Tako i Antigona iz ljubavi prema bratu, da bi ispunila Božije naredbe strada. Ali i treba navići na to da u životu ima mnogo ljudi kao Kreont. Njima se treba odupirati. Njih treba gledati sa prekorom i žaliti ih, jer su sebi dozvolili da postanu "kreontovci".
Tada saznajem, da inače, nisam ni svesna koliko sam jaka i koliko se mogu odupreti. I tada nastojim da se uspravim, visoko poletim i prkosno kažem "Za ljubav ne za mržnju ja sam rođena". Dok te kreontovci udaraju, ostani nerazrušivi greben, digni se iznad vremena kao Antigona, kao mi...

Damjana Kobilarov

Dora Maar

Dora Maar,pravim imenom Henriette Theodora Marković poznatija kao Picassova ljubavnica jedna je od najvažnijih žena europske avangarde. Uz teško, usamljeno djetinjstvo, bez osjećaja pripadnosti, s iznimnim talentom i umjetničkim aspiracijama Dora se vrlo rano počela baviti fotografiranjem, slikanjem i portretiranjem. Priča nje i Pabla Piccasa vrlo je duga i prilično složena. Za nju je on bio genij. Bio je život. Bio je ljubav,a dao joj je samo besmrtnu ikonu iz muzeja. Njene oči preplakat će stoljeća,a ujedno donio joj je užitak i propast.
Dora je kroz svoj život patila najprije zbog roditelja, a kasnije zbog ljubavi i činjenice da ne može imati vlastito dijete. Proučavajući njen život shvatila sam da neki moji problemi nisu toliko veliki koliko sam ih smatrala. Rastužila me i sama činjenica da ponekad imam slične postupke kao i ona jer mislim da nitko ne bi trebao biti samo igračka nečijeg života. Njeni radovi bili su prekrasni, ali ostali su samo sjena Pabla Picassa. Shvaćam i njeno teško stanje depresije jer je bila odbačena i sama. Ipak svatko od nas u životu ima neka očekivanja,pa tako i ja. Često se zbog toga i razočaram, a ponekad i zatvorim u sebe dok sve samo ne prođe. Divim se njenoj hrabrosti. Predala mu se iskreno i otvoreno, bez obzira na patnju i bol koju je s takvim predavanjem dobila. Nakon svega, sačuvala je sve njegove poklone,slike i druge predmete i nije ih unovčila ili bacila čak i nakon njegove smrti. Mislim da je to vrhunac dokazivanja njene ljubavi prema njemu. Možda, da ga nije srela bila bi zapamćena kao umjetnica,a ovako je zauvijek ostala tek njegova muza. Njen portret mi se najviše dojmio na prvi pogled jer su boje fascinantne. Ima nešto tako tužno u njenim očima, osjeća se neka tjeskoba. Na slici se ističe njena tamna boja kose i oštri kontrast boja. Zelena crta koja joj prolazi po sredini lica sjenom ističe tu njezinu tugu i bol. Dora je bila jako lijepa žena i bilo bi lijepo gledati Picassove slike gdje nije tužna i razočarana životom.

Lana Bobovec

Moj neprijatelj i ja

Neprijatelji? Tko su zapravo neprijatelji? Postoji mnogo odgovora na naizgled jednostavno pitanje. Jedni tvrde da pravi prijatelji ne postoje već da su to sve neprijatelji koji će ti kad-tad zabiti „nož u leđa“. Drugi pak tvrde da postoji onaj koji će ti znati,moći pomoći u svakoj situaciji,a zvat ćemo ga prijateljem. Nije lako sagledati tko ti je iskren prijatelj,a tko nije u gomili u kojoj se svakodnevno krećeš i družiš. Kako živjeti savršen život bez neprijatelja? Postoji li definicija za to? Vjerojatno bi tu definiciju napisao neki čovjek sa sijedom bradom filozofskog duha i još bujnije mašte.
Jednostavno se život sastoji od neprijatelja koji će se slučajno ili namjerno „zalijepiti“ za nas. Vjerojatno i nas same neka osoba smatra neprijateljem,prijetnjom ili nešto slično. Kada govorim riječ „neprijatelj“ ne mislim na cijelu naoružanu vojsku već na prijatelje koji su odlučili prijeći da drugu stranu ili pak ljude koji mi nikad nisu bili baš nešto dragi kao ni ja njima,valjda. Samo čekaju da neka naša barem jedna mana dođe na vidjelo da podigne njihovu razinu sreće. Moji neprijatelji i ja svejedno često radimo istu stvar,zajedno brinemo o mom životu. Većina nas ljudi ima isti životni cilj; biti zadovoljan sobom,biti sretan,svidjeti se svima,biti zdrav,imati novaca na izvoz i tako dalje. Možda je i to razlog zbog kojeg postoji uopće neprijateljstvo?! Vjerojatno je i nastalo iz ljubomore i zavisti. Jednom prilikom čula sam jedan misao koji me potaknuo na razmišljanje;prijatelj sviju, nije ničiji prijatelj. Možemo obnoviti stara prijateljstva nakon neprijateljstva,stvarati nova,ali svačiji prijatelj je ipak previše. Neprijateljstva stvaramo i svojom iskrenošću. Nekima se ne sviđa što ne možemo iz društva u društvo mijenjati mišljenje i glumiti nekoliko različitih osoba pa imaju neke predrasude i divne komentare,ali nama se jednostavno neda raditi neke stvari samo kako bi nekome udovoljili. Ako ne želimo biti kakvi jesmo i sami sebi birati prijatelje koji će nas cijeniti zbog nas samih onda je lakše glumiti i cijeli život biti neka osoba koja ne postoji. Ali zašto? Samo zato što se bojimo što će drugi misliti o nama? Na kraju se ipak ustanovi tko smo zapravo,samo lažnjak. Izgubili bi i lažne prijatelje u koje smo cijeli život ulagali lažnog truda.

I još nešto; Tko jer savršen? Bez neprijatelja i pun samo najboljih prijatelja? Nitko. Što je savršeno? Ništa. A zašto se svi onda trudimo postati nitko i ništa?

Lana Bobovec

Istina ili laž

Neki će reći da nije potrebno raspravljati o istini jer je ona i tako relativna i za svakoga drukčija. Drugi će pak reći da se svaka istina vrti uvijek oko laži, a ipak i najveća laž mora u sebi kriti dio istine da bi se mogla „prodati“ i uklopiti. Svaka laž ide nekako za nama. Branimo se od nje u strahu da će nas stići i otkriti ono najdublje u nama. Kao neki strah suočavanja sa stvarnošću, problemima, ali i čarima koje donosi. Od istine se pobjeći ne može, ona je tu pred nama i samo je pitanje vremena kada će isplivati na površinu i izaći na vidjelo. Često sa sobom nosi suze, razočarenja i krivo nam je što postoji. Pitamo se tko ju je uopće izmislio kad tako može uništiti čovjekovu sreću,a ponekad srušiti i najveće snove. Međutim, istina je ta koja donosi najljepše trenutke, predivne osjećaje koji izazivaju onaj poseban osjećaj i toplinu u srcu. Nema osobe koja će prema njoj ostati ravnodušna. Ipak, najteže je kada joj ususret izađe laž. Pokušava je zaustaviti, stane joj na put. Često ljudi i žele vjerovati u laž misleći da će donijeti nešto ljepše, da će poboljšati ovo vrijeme u kojem živimo. Možda i hoće,ali samo na trenutak. Ponekad je teško suočiti se sa istinom i umjesto toga govorimo svakakve laži koje će nam pomoći da „nahranimo tuđi ego“. Ponekad ih pričamo kako ne bismo povrijedili osobu do koje nam je stalo,a ponekad i sami ne želimo vjerovati u istinu; u realan svijet koji nas čeka kada sa sebe skinemo svoj najveći oklop – laž. Često nismo ni svjesni koliko ćemo osobu povrijediti, poniziti kada shvati da iskrenosti nema. Govoreći istinu i samo istinu možemo steći prave prijatelje. Jedino tako možemo zavoljeti sebe i druge i dopustiti drugima da nas vole zbog nas samih i samo na taj način uspjet ćemo prebroditi sva iskušenja koja nas čekaju. Ona mora biti na prvom mjestu,pa makar i trenutno bila satkana od boli. Ne govori se uzalud da je iskrenost najveća ljudska vrlina. Sve u svemu, kad si na strani istine imaš najjačeg saveznika.

Lana Bobovec

Ja kao naucnik

Никола Тесла био је проналазач. Данас, после две стотине година цео свет прича о њему. Како је то лепо. Умро је давно, а уствари живи вечно. Тако сам и ја маштала да постанем велики научник.

Мој проналазак би добро дошао целом свету. Могли би да га користе сви људи као што користе и струју. Очарала бих све мојим изумом.

То би био телепортал. Возећи се њиме сви би стизали брже на одређена места.

Ја га замишљам овако: црвен је, дугачак, врата су му широка, има десет точкића које држе шездесет шрафова у облику цвета. А на врху телепортала је плава кугла. Из кугле варниче искрице жуте, плаве, црвене, зелене, наранџасте... Када искрица дође у додир са земљом на том месту порастао би диван цвет.

Унутрашњост телепортала чинио би тепих по коме су жути лептири, са десне стране поред врата налазио би се тастер на коме би укуцавали место где треба да стигнемо; на плафону наранџаста сијалица која би засветлела када полазимо. У току свог кретања телепортал би имао необичан звук, звук који лечи болесне тако да реч доктор више не би ни постојала.

Људима би служио да их одвезе на жељено место. Откуцали би назив места, сијалица засветли и за кратко време смо на жељеном месту. Никада нико не би закаснио на посао, у школу, на састанке.

Мој изум би телепортирао само добре људе. Лоше би водио ни сама не знам куда, али их више не би било. Ратова више никада не би било и само би добро владало светом. Телепортал би се налазио у сваком граду и селу и сви би били срећни без обзира где живе.

Да би мој изум успео потрбни су људи доброг и великог срца. Потрбни су и научници који имају добру вољу. Знате, он не би смео да погреши. Могло би се десити да нас одведе на погрешно место. Зато треба још та се усавршава...

И ја ћу га још усавршавати. Можда моја машта једнога дана постане стварност, а ја велики светски научник и то жена!

Citajuci Kafkkin ,,Proces” ostajem zamisljena nad sudbinom coveka i sveta

Evropska knjizevnost u prvim decenijama XX veka ne podrazumeva samo jedan knjizevni pravac vec mnoga knjizevna strujenja. Drugi naziv za ovu epohu je avangarda. Avangardu su uslovile velike promene i sveopste katastrofe, velika podeljenost u drustvu, stradanja, razaranje. Javljaju se mnogi knjizevni pokreti :futurizam, ekspresionizam, nadrealizam, kubizam. Sto se tice ekspresionisticke proze najvece domene je ostvario Franc Kafka zahvaljujuci svojim romanima od kojih je najpoznatiji ,, Proces”.
Glani lik romana je Jozef K. covek o kome ne znamo nista sem imena, pocetnog slova prezimena, zanimanje i to da je tacno na svoj trideseti rodjendan uhapsen. Ovu vest su mu saopstila dvojica sudskih cinovnika takozvani strazari. Na pitanje zasto je uhapsen dobija odgovor da nije u nadleznsoti jednih nizih sluzbenika suda da to saopste i jos mu govore da njihova vlast ne trazi krivicu medju stanovnistvom vec je ,kako zakon kaze, krivica privlaci. U pocetku uznemiren Jozef kasnije sa smirenoscu prihvata situaciju i nastavlja zivot normalnim tokom. Jedino je bio obavezan da jednom nedeljno ide na sudjenje , i to nedeljom da mu to ne bi smetalo u vrsenju sluzbe bankarskog cinovnika. Sudske prostorije koje su bile skucene, prljave i zagusljive i koje su izazivale gadjenje kod njega, nalazile su se zabacene skoro na svakom tavanu. Na prvom saslusanju Jozef se nadmocno i sa ogromnim samopouzdanjem obracao sudiji, izlazuci ga podsmehu i ponizenju. Na taj nacin zadobio je paznju citavog suda jer je njegovo ponasanje u mnogome razlikovalo od ponasanja ostalih optuzenika. Nakon ovoga Jozef postaje potpuno pasivan u pogledu svog procesa, sve do dolaska njegovog ujaka koji mu zaprepascen njegovom ravnodusnoscu nalazi advokata. K pristaje na to ali pri odlasku kod advokata vise obraca paznju na njegovu bolnicarku nego na svoju odbranu. Kako vreme prolazi ovaj proces ovaj proces shvata sve ozbiljnije i postaje nezadovoljan sporim odvijanjem situacijeza koju je bio zaduzen advokat. Cinilo mu se da sve vise ljudi zna za njegov proces i nije mu drago zbog toga jer se svako od njih prema njemu ponasa kao da je kriv. Odlucuje da pronadje sve sto vise ljudi vezanih za sud koji mu mogu pomoci. Jedan od njih je slikar Titoreli koji pristaje da mu pomogne i iznosi mu tri mogucnosti: stvarno oslobodjnje, prividno oslobodjenje i odugovlacenje. K je razocaran jer se njegova odbrana svodi na druge dve mogucnosti buduci da sam slikar ne zna i nije nikada cuo ni za jedno stvarno oslobodjenje. Iako zeli da se bori za slobodu K ne zeli da postane nalik Bloku, trgovcu koji je citav svoj zivot posvetio procesu nesvesno postajuci ,, advokatov pas”. Jedan od kljucnih delova romana je parabola o seljaku koji se nasao pred vratima zakona na kojima stoji vratar. Da bi dosao do zakona seljak mora da prodje nekoliko vrata sto se pokazuje kao nemoguce, jer ne uspeva da prodje ni prvog vratara, a i ostaje pred vratima celog zivota. Smatrajuci da je covek prevaren od strane vratara K izvodi zakljucak da se od lazi gradi poredak u svetu. Godinu dana nakon sto je proces poceo zavrsava se Jozefovim ubistvom. Osim sto je Kafka ovim romanom na neki nacin predvideo progon i ubistva Jevreja i drugih nevinih ljudi tokom Drugog svetskog rata predvideo je i gubitak privatnosti, morala i slobode.
Mozda se jednoga dana Kafkin roman pretvori u autobiografsku pricu. Mozda svet postane slican zivotu Jozefa K monoton, prazan, prljav, lisen nekih jacik emocija i osecanja. Ljudi se imati tacno isplaniran zivot i ukoliko neko odstupi od uobicajnih aktivnosti protiv njega ce se zapoceti proces. A mozda neke od ovih stvari i danas postoje.

Ljubav večita inspiracija pesnika

Sedim ispred belog papira sveske i razmišljam o temi o kojoj moram da pišem. Ljubav večita inspiracija pesnika. Ali ja nisam pesnik, a nisam ni zaljubljen. Čak ni ne znam nijednog pesnika, da bih mogao da napišem nešto iz njegovog iskustva. Ali pisani zadatak moram da uradim.

Verujem da mislite da treba da pišem o onome što su pesnici osećali pa pretočili u stihove. Ali samo oni znaju šta su osećali. I kako su to osećali. I šta su napisali. Njihovi stihovi opisuju njihove emocije i njihova stanja. Da li? Da li moje stanje vezano za ovaj zadatak opisuju ono što ću napisati. Naravno da ne. Moram da pišem ono što mi je zadato. Tako su i pesnici pisali. Ne baš ono što im je zadato kao zadatak, jer ih niko nije terao da pišu o tome, ali su morali da se drže nekih pravila pisanja, da pogode pravu rimu i pravi stih, da izraze ono što su hteli ili ono što su osećali.

A verujem da su nešto osećali. Ja ne osećam sada ništa. Mislim na ljubav. To je sada, inače sam bio zaljubljen, ali sada ne mogu da se setim kako je to bilo. Valjda su zato pesnici i pisali pesme o ljubavi, da bi sačuvali taj trenutak ispunjenosti ljubavlju u kojem su bili. Da, to je jedan od razloga zašto im je ljubav bila večita inspiracija pesnika. A i sećam se da te drži veliko ushićenje dok si u ljubavi, pa ti onda same misli nadolaze kao plima i poplave ti glavu ludim idejama, hoću reći stihovima. Da, to je drugi razlog, ljubavni zanos je ono zbog čega su pisali.

Treći razlog? Sigurno to što je o ljubavi uvek i u sva vremena popularno pisati, i što lepa i romantična pesma zavodi. Ljubav se ljubavlju kupuje. I jednu romantičnu pesmu možeš nekoliko puta primeniti kod različitih osoba, i pevati im istu pesmu. Svi to vole i svi te posle zbog toga vole.

Zato je ljubav večita inspiracija pesnika. Kroz pesme njihova ljubav traje, nje se sećaju kroz stihove, i drugu ljubav privlače. U tome je razlika izmedju mene i pesnika, on ima inspiraciju da postane zaljubljen kroz ljubavnu pesmu, a ja se njihovih ljubavnih pesama setim tek kada se zaljubim. I sada baš gledam drugaricu u učionici kako sa zanosom piše isti ovaj rad i mislim da počinje da mi se dopada ta njena zlatna kosa i kike uvijene na glavi. A dopadaju mi se i njene usne, smedje krupne oči i osmeh. Ali ja moram da pišem školski sastav. Pisani rad ili pogled na nju?

Sedim ispred belog papira i čekam da mi krenu stihovi neke ljubavne pesme:



Dal je stvarno ljubav večita inspiracija pesnika

Il se meni samo pričinjava u lepoti tvoga lica prekoputa,

Da stihovi o tebi sami nastaju u očima moje strasti,

Dok sat polako kraj časa otkucava.

Doživljaj sa zimskog raspusta

Bilo je hladno i...

Bilo je hladno i sniježno i kao i uvijek zimski raspust sam proveo kod babe i dede. Čitao sam knjige, ali najviše vremena sam provodio na snijegu. Jedino sam noću imao mira iako sam i u snovima bio na sankama.

Moje sanke su bile najbrže, njih su smatrali čudom tehnoke. Nevolje mi je zadavao plavokosi Aca koji je dobro uvježbao sankanje jer mu je staza bila pored kuće. Dogovorili smo se da jednog dana okončamo tu neizvjesnost i vidimo ko je brži na sankama.

Sva seoska djeca su se okupila na brdu i nestrpljivo se iščekivala trka. Sudija je umjesto zastavice, za štap privezao stari džemper. Dao je znak za start i nas dvojica smo jurnuli poput munje. Grčevito sam stezao rukama saonice da ne bih završio u jarku.

U jednom trenutku ispustio sam konopac i sankama pustio na volju. Sve se odigralo nevjerovatnom brzinom. Ostalo mi je samo petnaestak metara do drveta gdje je bio cilj. Protivnik je bio za petama pa je trka bila neizvjesna i dinamična.

Ipak, bio sam prvi. Sreća je bila neograničena. Za nagradu sam dobio luk i strijelu, koju sam odavno priželjkivao. Aco mi je pružio ruku kao fer sportista i čestitao mi na trijumfu.

Smrt majke Jugovica

Majka Jugovića je bila žena koja je imala devet sinova i sve ih je izgubila u boju na Kosovo polju. Njena velika ljubav prema sinovima i bol zbog njihovog gubitka opevani su pesmi “Smrt majke Jugovića”.

Zbog velike brige za svoje sinove i nestrpljenja da sazna njihovu sudbinu majka je molila boga za oči sokolove i krila labudova. Bog je uslišio njenu molbu i poklonio joj ono sto je želela, jer je znao za njenu veliku tragediju. Kada je majka stigla na Kosovo i videla svoje sinove mrtve pretrpela je veliki bol, ali nije zaplakala. Bila je tvrda srca i odolela je tom velikom iskušenju. Kada se vratila u dvor i saopštila tužne vesti, svi su plakali osim nje. Slušala je glasan plač svojih snaja i gledala njihov bol, ali ni tada nije zaplakala. Ona je tugovala negde duboko u sebi. U noći bdenja konj njenog sina Damjana je zavrištao. Iako je znala zbog čega konj vrišti, želela je da joj neko skrene misli i kaže pogrešan odgovor kako bi joj bilo lakše. Zato je pitala da li je konj žedan ili gladan, a kada joj je Damjanova žena rekla da konj vrišti jer mu nema gospodara, majčin bol bio je još veći, ali je i njega izdržala. Sutra ujutro doletela su dva crna gavrana krvavih krila koji su ispustili ruku junaka u majčino krilo! To je bila ruka njenog sina Damjana i ona je podstakla majku na sećanje i razmšljanje o svojim sinovima. Njen bol je bio ogroman i nije ga mogla izdržati. Bio je toliko velik, da se nadula se i rasprsnula.

Ljubav majke Jugovića prema sinovima je bila ogromna, a bol zbog njihovog gubitka još veći. Iako je bila jaka i izdržljiva nije mogla da preboli smrt svojih sinova i njemo srce puklo od žalosti. Ljubav majke Jugovića prema svojim sinovima je simbol majčinske ljubavi koja nema granice i koja se ne može izmeriti.

Mali Radojica

Hrabri junak Radojica, doveden u tamnicu turskog zatvora smislio je plan kako da pobegne i iz zatvora spase sebe i svoje zemljake. Odlučio je da prevari Turke tako što će se napraviti mrtav, ali se žena turskog vladara nije dala lako prevariti, pa ga je, da bi se uverila da je zaista mrtav, stavila na velike muke i pred velika iskušenja.
Misao da će njegovi drugovi biti oslobođeni i da će pravda biti zadovoljena ulivala je Radojici snagu da izdrži sve teške muke koje je Bećiraginica smislila i odoli svim iskušenjima, i fizičkim i duševnim. Kada su mu naložili vatru na grudima, hrabri Radojica se nije ni pomakao. Njegovo junačko srce je lako izdržalo tu prvu muku. Nije mrdnuo, niti se uplašio ni kada su mu ubacili zmiju u pantalone. Njegova velika hrabrost i upornost su mu pomogli da izdrži i sledeću najgoru muku, zabijanje klinova ispod nokata. Iako je osećao veliku fizičku bol, Radojica je tokom mučenja ostao miran. Niti se micao, niti je disao. Njegova izdržljivost je bila ogromna i činilo se da nema te fizičke muke koju ovaj hrabri hajduk ne bi izdržao. Zato je Bećiraginica odlučila da Radojicu stavi na još jednu muku, da ispred njega dovede kolo devojaka i lepu devojku Hajkunu, čijoj lepoti niko nije mogao da odoli. Hajkunina igra je za Radojicu bila najveće iskušenje. Levim okom ju je gledao, a desnim brkom se smešio. Njena lepota ga je opčinila i on je popustio pred ovim iskušenjem. Radojica nije mogao da odoli Hajkuninoj lepoti, ali ni lepa Hajkuna nije mogla odoleti ogromnoj hrabrosti srpskog junaka, pa mu je pomogla pokrivši maramom njegovo njegovo nemirno lice.
Hajduk Radojca je svojom hrabrošću, junačkim duhom, velikom upornošću i izdržljivošću uspeo da izdrži sve muke i da odoli svim iskušenjima, osim jednog. Njegovo junačko srce nije odolelo lepoti devojke. Ovo duševno iskušenje je za njega bilo najteže, jer iako je bio veliki i hrabar junak, bio je i mlad i neiskusan muškarac željan ljubavi.

Gorski vijenac

Postoje stihovi koji se ne zaboravljaju,reci koje ne blede,umetnici koji su besmrtni a ,,Gorski vijenac” kao da je oduvek postojao I bez njega kao da se ne bi mogao objasniti nas narod.Delo koje ne stari. Kroz ovo delo je Njegos ispleo citavu crnogorsku istoriju,opevao najvaznije dogadjaje iz proslosti ,naslikao svakodnevni crnogorski zivot u to doba.Mozemo primetiti da se kao glavni lik ,Vladika Danilo, chesto provlachi kroz strane ovog epsko-dramskog dela.Neki ga chak smatraju i alter egom samog Njegosha.
U prvom poglavlju knjige Vladika Danilo je prikazan u mrachnom ambijentu noci. Nije raspolozen optimistichki, jer ima u vidu situaciju u kojoj se nalazi Crna gora. Gledano iz njegovog ugla Crna gora je: jedna slamka medju vihorove, sirak tuzni bez nigdje nikoga.. Istraga poturica pod Vladikom Danilom obesmrtio je ,,Gorski vijenac”.Jedno je rat sa Turcima a drugo sa domacim Turcima.Rat sa Turcima ne moze vecno da traje,rat sa samim sobom ne moze da se zavrsi.Borba sa bracom vladici Danilu,,prsa u tartar pretvara”. Opsedaju ga mračne misli jer mora da donese tešku odluku,plaši se bratoubilačkog rata i duboko je svestan odgovornosti koju ima pred narodom i budućim generacijama.Njegova odluka mora da bude prava,želi da sačuva mladost.Vladikina neodluchnost poistovecuje se sa biti ili ne biti, biti ili ne biti jednog choveka ili jednog naroda. Ali ,,tvrd je orah vocka cudnovata,ne slomi ga al’ zube polomi”,odgovorio je Vladika Danilo Selim-pasi.Takav je crnogorski narod-mali ali tvr,hrabar,ne salomiv. Srpski narod podneo je velike zrtve ali zato je jedna od glavnih odlika tog naroda vitestvo,hrabrost,gordost,nesalomivost.Ali I pamet I mudrost.,,Ko na brdu ak I malo stoji,vise vidi no onaj pod brdom”,jos su jedne od chuwenih izjava Vladike Danila.U owoj rechenici krije se znachenje rechi daonaj ko je pametniji, obaveshteniji, ucheniji wishe widi no onaj pod brdom, tj.onaj koji nije obaveshten.Njegove rechi imaju skriveno, simbolichno znachenje, izgledaju naiwno ali je zaprawo teshko razumeti njihovo pravo znachenje. ”Cuvena je I njegova poruka:,,Spustavah se ja na vase uze,umalo se uze ne pretrze,otada smo visi prijatelji u glavu mi pamet uceraste”.Tu rechenicu sam shvatila kao odraz njegove razboritosti, ne bash lepog iskustva sa turcima i opreznosti.
I na kraju ,Kud s Njegosem poslije Njegosa?”.Na svakom narodu je da kuje sudbidu svoje zemlje, a Crnogorci su bez sumnje bili veshti u svom zanatu.

Lik Marka Kraljevića u istoriji i narodnoj poeziji

Ovo je moj sastav koji sam pisao potpuno sam bez imalo pomoći za domaći i na kom sam dobio 5, želeo bih da ga pročitate:

Neki kažu da je bio pravi nadmoćni junak, a neki pak tvrde da je on samo plod mašte srpskoga naroda i da je bio samo običan vojnik naše vojske. Ne znam šta je sa njim bilo, ali volim kad mi neko priča o njemu...

Naš narod ima puno lepih pria i epskih pesama o nekim događajima i junacima u Srbiji. Bez obzira da li su istinite ili samo izmišljene, one čine našu kulturu i istoriju. Isto tako imaju mitovi i o Marku Kraljeviću, našem najvećem junaku. U njima se govori kako je posedovao veliku psihičku i fizičku, kako je protivnicima ledio krv u žilama i kako su njegovi saborci imali veliko strahopoštovanje prema njemu. Narodni pevači vele da je on mogao sa jednim mačem da pobije 40 Arapovih sluga i da je mogao da podigne i baci vola sa jednom rukom, da uhvati i skoro na smrt prebije vilu Ravijojlu i kad ga je Arap udario sa buzdovanom 4-5 puta i da mu ništa nije bilo. Ponekad se zadivim kako je sve mogao to da uradi, ali ipak je to nemoguće. Istoriski nalazi tvrde nešto drugačije. Kažu da je bio sin kralja Vukašina. Krunisan je 1371. godine posle bitke na Marici i kad je knez Lazar Hrebeljanović podigao tada moćni Kruševac. Njegov dvor i prestonica ujedno su bili u Prilepu (tadašnja Srbija, sadašnja Makedonija). Turci su mu dali teritoriju kojom je gospodario, a za uzvrat morao je da bude turski vazal koji im je pomagao u borbama za nove teritorije. Kada ne bio boj na Kosovu, Turci mu nisu verovali i nisu mogli da se pouzdaju u njega (mislili su da će da se bori na strani Srba) zato nije ni išao na Kosovo. Ne mogu da ne zaboravim da pomenem i Šarca, Markovog Konja. U nekim krajevima se pripoveda da ga je dobio od neke vile, a negde da ga je kupio kod nekih kiridžija. Pre njega je imao puno raznih konja, ali ni jedan nije mogao da ga nosi pa kad je video Šarca, šareno gubavo muško ždrebe, učinilo mu se da će od njega postati dobar konj. Da bi testirao da vidi da li je dobar, uzeo ga je za rep i omahne oko sebe i Šarac se nije ni mrdnuo, onda ga je kupio, izlečio od gube (to je teška bolest zbog koje izlaze kraste na koži) i naučio da pije vino. Isto tako i za smrt Marka se ne zna baš tačno. Neki kažu da ga je u Rovinama 1395. godine ubio karavlaški vojvoda Mirčeta zlatnom strelom u usta, kad su se Turci borili protiv Karavlaha. Drugi kažu da se šarac zaglavio u nekoj bari kod Dunava i da su obojica propali; u Negotinskoj krajini kažu da je to bilo u nekoj bari blizu Negotina ispod izvora reke Caričine i da sad ima tamo bara i zidine od stare crkve koja je podignuta na Markovom grobu. Treći pak kažu da se u boju prolilo puno krvi, pa je Marko podigao ruke i rekao "Bože šta ću ja sad!?" I bog se smilovao i preneo i njega i Šarca u neku pećinu u kojoj sad obojica žive: on zabodavši svoju sablju pod gredu ili je udarivši u kamen legao te zaspao. Pred Šarcem se nalazi malo mahovine i kad je pojede Marko će se probuditi i spasiti Srpski narod. Jedni govore da je u tu pećinu pobegao kada je prvi put video pušku i pošavši da je ogleda, da vidi da li je istina o tome što pričaju, upucao je sam sebi dlan, pa je rekao: "Sad ne pomaže junaštvo, jer i najgora rđa može ubiti i najboljeg junaka".
Posle svega ovoga ja sam shvatio da je on grubijan mekog srca i da je on uvek pomagao ostalim ljudima.

On je simbol junaštva srpskoga naroda i da ako su sve to samo obične izmišljeneprie da treba da se ima poštovanje prema njemu jer sam iz pesama o Marku naučio dosta toga: Kako treba pomagati ostalim ljudima u nevolji, kako se živelo i ratovalo pre i još mnogo toga.

Mihajlo Zivkovic iz Krusevca

Potera za pejzažima

Čuje se sat kako glasno zvoni i upozorava me da je vreme da se spremim za put u selo kod babe i dede iz Kanade.
Zlatno sunce obasjalo je mračnu sobu svojim toplim zracima koji se polako spuštaju i prave senku na zidovima oblepljenim posterima. Svetlost svežeg jutra odbija se od mali otvoren prozor. Miriše na sveže maline. Radoznala sam, veoma, i jedva čekam da stignemo ,štaviše, napeta sam pomalo. Dugo nisam videla baku koja mi tepa nadimkom Nale , a deda me uvek sačeka sa čokoladom u ruci.
Silazim niz klizave stepenice, još uvek pospana, dok moj brat ne zna ni gde se nalazi. Ispred zgrade čeka nas auto i polako se spuštamo niz strmu ulicu. Ispod prvog mosta ispod moje zgrade polako i mirno teče reka Topčiderka. Mutna je ali lepa i uska. Većina automobila juri niz ulicu, verovatno neki kasne na posao,ali ja uživam putujući kroz prirodu. Prvi semafor pokazuje crveno svetlo i mi stajemo. Ljudi užurbano prelaze ulicu kao mravi kad sakupe hranu pa trče u skloništa. Moj brat spava. Već odmičemo, još malo pa ćemo izaći iz Beograda. Prolazimo pored starih ruševina nekih zgrada. One su me podsetile na rat i malo sam se rastužila. Ove zgrade nažalost nisu obnovljene. Nastavljamo dalje a brat se budi i već radoznalo pita da li smo stigli, onako grubim glasom uznemireno, verovatno zato što se tek probudio.
Stigli smo do velike kapije Beograda koja se sigurno ponosi sobom jer predstavlja ulaz u večni Beograd. I ja se osećam ponosno kad vidim nju. "Zbogom stari Beograde, vratićemo se!" povikasmo brat i ja mahajući mu. Ah, konačno, mirno sedim naslonjena a hladni vetrić polako pirka i nosi mi kosu. Čuje se gromoglasno zavijanje iz autovog auspuha. Verovatno je umoran. Stali smo da se odmorimo. Visoka zelena trava ponosito mami šareno cveće da se zajedno lelujaju na vetru. Posle nekog vremena ponovo smo krenuli. Polako, stigli smo u selo.
Svi se iznenađeni grlimo i ljubimo i svi smo srećni i zadovoljni. Ovo će biti lep dan.

Sta bih napisala Ani Frank

Ana Frank je bila jedna hrabra,mudra i mastovita devojcica koja je neduzna zavrsila zivot na veoma tragican nacin.Evo sta bih joj napisala iako ne postoje reci kojima bih mogla da joj kazem koliko joj se divim.
,,Draga Ana,pre svega zelim da ti kazem da si ti najhrabrija i najpametnija devojcica za koju znam.Dok sam citala tvoja pisma koja si pisala Keti saosecala sam s
e sa tobom.Bilo da je ono o cemu si pisala zvucalo tuzno,veselo,smesno ili strasno uvek sam se pitala kako se ti zapravo osecas?Da li nekada plakala nocima ali to nisi htela da kazes Keti?Da li ti je nekada bilo dosta zivota,iako si imala samo 13 godina,ali si sve to drzala u sebi?Sigurno ne znas da ti se dive milioni dece u svetu.I da sva ta deca,pa cak i odrasli zahvaljujuci tebi shvataju kako je zivot u tvoje vreme bio tezak pogotovo za vas,Jevreje.Ne mogu da prestanem da razmisljam kako si se ti mucila,kako ti je bilo dosta zivota,a kako se danas ja nerviram za neke sitnice.Imala si volje da pises Keti kako ti je prosao dan iako su ti svi dani bili isti.Svaki dan ti je prolazio u strahu da cete ti i tvoja porodica biti uhvaceni,svaki dan si mastala o normalnom zivotu poput ostale dece.Volela bih da procitam jos tvojih pisama,ali drugacijih.Volela bih da u tim pismima opisujes jedan lep i veseo zivot normalne 13-godisnjakinje.Da Keti poveravas svoje ljubavne tajne,ili mozda poneku tajnu koju niko ne sme da zna,da osetim radost i detinjstvo jedne devojcice.
Ana,zelim da ti kazem da si ti najjaca osoba na svetu,da ti kazem da si mi pokazala sta je prava sreca u zivotu.Ana,hvala ti,ne znas koliko su mi tvoja pisma znacila''

Hoce li buducnost imati junake

Junak je osoba koja je hrabra,borbena i spremna da da svoj zivot da bi zastitila drugu osobu,osoba koja je spremna da umre za svoju drzavu,osoba koja kada se nadje pred nekim teskim zadatkom svojom mudroscu i sposobnoscu resi taj zadatak lako i brzo.Nekada je bilo mnogo junaka koji su svim srcem branili svoju otadzbinu,a da li danas postoje takvi junaci?
U danasnje v
reme ljudi smatraju razlicite osobe junacima.Za navijace to je igrac koji je doneo pobedu njihovom klubu,ili pak trener koji je njihov klub ucinio tako dobrim.Za neke ljude junaci su politicari koji vode drzavu...Vatrogasci,recimo rizikuju svoj zivot za zivot drugih ljudi,doktori spašavaju na hiljade beba,dece,majki,oceva i staraca,domovi za napustenu decu cuvaju,hrane i vaspitaju mnogo dece koju su roditelji napustili...Danas mnogi cine dobra dela,ali ponekad se pitam da li je to dovoljno da se smatraju junacima?Junaci su sva dela zbog kojih se smatraju za junake cinili zato sto su bili plemeniti i dobri u srcu,a danas je razlog toga jedan-NOVAC.Da li mozemo smatrati junacima osobe koje cine plemenite stvari zbog novca?Mislim da ne.Ali to ne znaci da buducnost nece imati junake.Ne zaboravimo na hiljade i hiljade vojnika koji ostavljaju porodicu,i svoju decu da bi se borili za drzavu.Oni znaju da kada odluce da odu u rat mozda vise nikada nece videti osmeh svoje dece,ili biti u svom toplom domu,a ipak pristanu na to.Ali takodje znaju da iako izgube zivot,da ga gube za svoju otadzbinu i za sve ljude u njoj.A tu su i ljudi koji se bore za prava drugih,ljudi koji siromasnima obezbedjuju dom i normalan zivot bez ikakve koristi za sebe,ljudi koji daju zivot da bi neko drugi bio srecan...
Bas zbog svih ovih ljudi,koji su plemeniti i hrabri kao i junaci nekada,buducnost ce imati junake kojima ce se svi ponositi.

Moja zemlja - moja otadžbina

Dok sam razmišljao o ovoj temi, ne znam ni kako ni zašto, setio sam se japanskog filma „Princeza Mononoko“. Današnji sastav posvećujem Japanu, zemlji izlazećeg sunca i njihovom velikom srcu. U počast poginulima u cunamiju i nuklearnoj havariji. Nema inspirativnijeg filma koji bi odgovarao trenutnoj situaciji u Japanu i prirodnoj katastrofi koja ih je zadesila, da im ulije novu snagu i vrati veru.

Zašto baš Japan? Pa nekako, svaki put kada bih pomislio da imam početak i uzeo olovku da skiciram, gubio bih inspiraciju i vraćao bih se na razmišljanja da, ako je tačno da je dom tamo gde mi je dobro, kako onda da pišem o otadžbini a da to bude pozitivno, da se oseti optimizam. Kako kada je oko mene sve sam nerad i bahatost, kada ni kao dete ne mogu da zažmurim i zatvorim oči dovoljno jako da sve to ne vidim i ne čujem, onako kako mogu moji vršnjaci iz te tako blizu a tako daleko Evrope? Kako kada znam da će bahati vozač koji je pre par dana na pešačkom prelazu ispred škoje povredio moju drugaricu, verovatno uskoro biti na slobodi? Pokušavam da izvučem neko pozitivno, patriotsko osećanje ali teško ide. I sastav je zapeo, nikako da počnem.
A onda kao spas, Princeza Mononoko, davno odgledan film. I Japan, zemlja savršenstva i dobrog života. Divni ljudi koji su znali da pomognu i nama, malima, za koje možda nisu ni znali gde se na mapi nalaze. I sve to ode u danu, zbrisano neumoljivom snagom prirodne katastrofe.
U ovom trenutku osećam da je Japan moja zemlja i moja otadžbina. Zaista snažno želim da im dam parče ove naše bašte na Balkanu. Komad sirove zemlje stotinama godina gažene i zanemarivane, ali ipak zelene i manje-više zdrave zemlje. Da dođu i donesu svoj rad, znanje i dobrotu, da nas nauče da radimo, da očistimo naše reke i parkove, da ne gazimo decu po ulicama, da ne gazimo i otimamo već da sačekamo u redu za sadnice trešnje, pa da svako dobije svoju.
Da moja zemlja bude i njihova otadžbina sada kad više nemaju svoju.

Трагични ликови у Станковићевој драми Коштана

У Станковићевој драми ``Коштана`` преплићз се два различита става о животу. Са једне стране се налазе строге у птријархалне чорбаџијске породице које имају затворене ставове према младости и љубави. Код таквог начина живљења младост се гаси, гуше се љубави и живот постаје празан. Овакав живот живе Арса и Хаџи Тома. Са друге стране се налазе људи који сматрају да живот треба живети пуним плућима, проживети младост, радовати се животу и живети га опуштено, са уживањем. Оваквом стилу живота припадају и неки који су из чорбџијских породица али су успели да се отргну неписаним патријархалним правилима. У начин живљења спадају Коштана и Стојан, али и носталгични Митке, и у једном периоду се оваквом начину живота предао и Хаџи Тома. Иако сви ови ликови имају различита мишљења о животу, њих све повезујењ жал за младошћу. Неки жале што је младост прошла а није била довољно проживљена и на прави начин искоришћена. Други жале што младост која још увек траје не иде оним током којим су они замишљали да ће ићи.
Коштана је млада Циганка која својом песмом и игом плени све око себе. Иако је она насловни лик драме, она није главни драмски лик. Она је центар збивања и свег дешавања. Она наводи људе да се понашају можда онако како не би трбало. И старији и млађи мушкарци су занесени њеном лепотом, игром и песмом и много новца и времена дају на њу уместо да се посвете својој породици. Она је централни лик драме јер да ње нема не би било ни драмске радње, па ни драме.
Коштана је млада, лепа и чулна. Ужива у животу и радује се њему. Она певање схвата као свој позив и ужива док то ради. Она не пева само због новца и то можемо да видимо када је Хаџи Тома доведе кући и даје јој низове дуката, она те дукате враћа Марку јер зна да би после, кад се Хаџи Тома отрезни, сва кривица што су код ње дукти пала на њу, јер Хаџи Тома никад не би призанао да је посрнуо пред њеним песмама. И поред свог посла она је успела да сачува достојанство.
Тачно зна какав је њен друштвени положај: Ја, Циганка! У Бању, у село, тамо је моје!. Свиђа јој се Стојан али га не воли. Њена трагедија се огледа у томе што јој је младост нагло прекинута насилном удајом. Жали што више не може живети живот као до сад. Зна да ће јој радом руке пропасти, очи и лице исушити и да неће бити лепа као што је сада. Иако јој Стојан нуди живот са њим, она га одбија јер би тако изгубила слободу. Морала би да служи свекр и свекрву, доћекује госте, а увече, под месечином, кад је пуна снаге, она, уместо да игра и пева, била би затворена у кући. Није успела да осети љубав ни страст ни да проживи младост како је замишљала.
Митке је старији човек. Он је своју младост бурно проживео, имао је доста авантура, љубави које су за њега дале и живот. Али ипак он не мисли да је довољно проживео. Не жели да се смири јер не види себе поред жене која је све време у кухињи лицем умазаног тестом и брашном. Али ипак он се на крају покорава таквом жиоту због претњи брата.
Жал за младошћу код Коштане и код Митка се разликује. Коштана пати јер је она још увек млада а не може да проживи ту младост која је тако прекинута и због тога је клонула духом. Митке жали због недовољно непроживљене младости. И Хаџи Тома пати јер и он није довољно проживео младост коју је нагло прекинула женидба. Због тога он себе пореди са булом која је умрла прве брачне ноћи, јер је исто тако и његов живот и смисао живота окончаи оног дана кад се оженио. И Стојан жали што му младост не пролази онако како је замишљао да треба.
Свим овим ликовима живот је промашен и жале што га нису боље искористили.

Kad ljubav pobedi mrznju

Najplemenitije I najdragocenije osecanje podareno coveku je ljubav. Nikakvo zlo se ne moze izroditi iz iskreno negovane I ciste ljubavi. Ta emocija pleni, stvara I uzdize nas do visina, a kako bi drugacije leteli da nije krila ljubavi. Ali cak I ova lepa emocija ima svoju suprotnost zvanu mrznja. Surova podela.
Iako se istinski trudim nisam u mogucnosti da shvatim sta znaci mrzeti, Kazu da je granica izmedju ljubavi I mrznje tanka, I da se u odredjenom momentu lako prelazi. Ja ne delim to misljenje, ako nekako volis na pravi nacin, kako ga nakada mozes mrzeti? Nikakvi postupci, izgovori I razlozi ne mogu opravdati onoga koji mrzi. Mi samo zaboravljamo na sve lepe trenutnke koje smo proziveli zahvaljujuci toj istoj ljubavi zbog koje smo spremni da mrzimo. Covek sve nosi u sebi I sa sobom. Zasto uzimati otrov I gorcinu, a toliko je slatkihh nektara svuda oko nas? Svi smo zedni I zeljni ljubavi. Treba samo naci izvor, rosu u travi, kapljicu na listu.
Sve sto je dobro na ovom svetu dolazi od ljubavi, ona je pokretac, ona je vodja, ona uvek zna pravi put. Mrznja sputava, manipulise, unistava, gura nas na dno. Siromasi nas duh, osakacuje ga, obezvredjuje nas kao lisnosti.
Snaga ljubavi razgradjuje kamena srca, rusi granice. Najlepsi stihovi , romani, pesme, najke napisane su na temu ljubavi. Nijedno delo nije zasnovano na temeljima mrznje I zla. Ako volimo mozemo da stvaramo, da napredujemo, da prevazilazimo, da se borimo I pobedjujemo. Mrznja je oskudna, suvisna I nepotrebna emocija u nasim vrednim I velikim zivotima. Zar cemo svoje postojanje podrediti I usloviti necim za sta smo sigurni da nije vredno?
Mrznja je do te mere negativna da je tesko o njoj I pisati. Mrznja je bolest koju treba leciti ljubavlju, kada je pobedimo onda smo izleceni...

Разочарала сам се

Одувек сам веровала људима, сматрала да сви они који су увек били поред мене
кад смо излазили, док смо се дружили, били неозбиљни и нисмо имали велике,
праве проблеме, бити ту и када одрастемо и схватимо да живот није баш лак.
Брзо сам се везивала за људе и често са трудила да не видим њихове мане. Али,
све се то променило пре три године када се у мој крај доселила једна, сада већ
девојка. Веома брзо сам се спријатељила са њом, а још брже је успела да ми улије
поверење. Била је уз мене када је требало да јој помогнем да се што боље уклопи,
да упозна неке нове људе, али када год имам неки озбиљнији проблем, она или
није имала времена за мене или би увек скретала са теме, а ја сам, не знам зашто,
увек осећала потребу да морам да је саслушам, па ако знам на који начин, и
помогнем. Никада ни од кога, па ни од ње нисам тражила ништа, осим тога да ме
бар саслуша када ми то треба, а она ми је, наводно, била најбоља другарица. Иако
су ми сви говорили да сам се променила, нисам хтела да поверујем у то, веровала
сам њој. Трпела сам то две године и на крају „пукла” због ситнице. Тада сам се
разочарала и у себе, а почела да сумњам у људе. Али, сви они који су ми
говорили да сам се променила, били су ту. Упознала сам и нове особе које су опет
у мени створиле позитивне мисли, али убедили ме и поступцима да ће увек бити ту
за мене. Свима њима сам захвална, јер сам уз помоћ њих почела да савршено
процењујем људе.
Много пута сам се разочарала, али из овога сам највише научила, и сада више
ценим мишљење људи до којих ми је стварно стало и који су успели да ме убеде
да ће увек бити ту.

Моја улога у стварању мирољубивог света

Одрасла сам слушајући приче о старој Југославији. „То је било некада”, говорили
би одрасли, са уздахом и замагљеним погледима у даљину, као да из те
загледаности покушавају да призову некадашњу срећу, мир и благостање о коме
често причају.
Рођена сам 1993. у години кад већ увелико није постојала Југославија, дивна
земља које се многи сећају. Прошло је 17 година од тада, а њихове успомене и
сећања не бледе. Жал за прошлошћу, њеним сенкама и мирисима не престају. Није
ми јасно шта се то деси у појединцу, људима, па из мира и среће, преко ноћи, уђу
у потпуно уништење? Покушавала сам да схватим. Шта је то што разјари мржњу у
човеку, па пожели да уништи друго људско биће? Како се одједном одрекне
комплетне среће, душевне смирености и физичког мира, и већ сутрадан мрзи све
оно што га је до тада чинило срећним?
Мислим да алавост и бахатост владају модерним човеком, који је заборавио ко је,
одакле потиче и где су му корени. Почео је изненада да се дели на беле, црне,
жуте, црвене. Ако не према кожи, онда по вери, на православце, католике,
муслимане, протестанте. Ни то му није довољно,па се дели по нацији. Докле?
Човек је решио да нађе оправдане разлоге за своју мржњу, заборављајући да сви
потичемо из истог језгра, да имамо једнака права у животној борби и да нас Сунце
истом лепотом греје. Нећу да будем део те велике помућене свести и жеље за
уништењем! Не желим да улетим у временску машину, која прождире све што је
вредно постојања! Мој избор је Љубав! Прихватам све људе и волим онаквим
какви јесу, са свим њиховим врлинама и манама. Толерантност нас приближава и
даје нам шансу да се разумемо срцима, а не ослањамо само на оно што видимо
очима.
Највећи допринос у стварању мирољубивог света може да да само чиста љубав
коју пружи сваки човек, без промисли.

РУЖИН ПАД

Камена грађевина. Стољећима мирно стоји,
увијек на истом мјесту, усамљена и већ упола
распаднута. Стољећима небитна и потпуно забо-
рављена. Живот око ње лагано тече, све се
мијења, све стари, долазе нека нова лица, неки
нови људи са новим сновима и жељама... А она,
опет, стоји, непомична, неважна, постоји да би
другима представљала симбол нечега.
Данас стојим испред дрвених, масивних
врата њеног сјеверног улаза и замишљам себе како
сједим на једном каменом блоку, горе високо, и
како посматрам птице које су до малоприје биле
стотињак метара удаљеније од мојих стаклених
очију, пуних суза, које их сада посматрају неким
необичним жаром.
Замишљам себе како у неком слатком, страс-
ном, опијајућем трансу пружам своју бијелу руку,
како опипавам суви, топли ваздух и склапам очи
удишући дубоко.
Гледам у једну згажену ружу пред вратима.
Гледам њене латице и њено беспомоћно, жуто, рас-
паднуто срце. Гледам и трудим се да, у својим
мислима, полако премотам клупко времена уназад,
да опет вратим живот њеним црвеним латицама,
како би њена крв прострујала танким нитима што
се лијено протежу кроз њено танко, зелено тијело
пуно оштрог трња. И овдје се, пред мојим очима,
у мојој глави, враћа један изгубљени живот.

САМОЋА

Што се више повлачим у себе,
све је више отрова у мени...
Чедо Ђурђевић

Гледам кроз прозор. Непрегледна бјелина је свуда. Снијег пада већ
данима. Напољу је хладно и нигдје никог нема...
Моја самоћа постаје већа у оваквим данима, хладним, празним...
Ноћима је још теже. Више ми ни књиге, ни филмови, не могу помоћи.
Све ми је теже и теже бити сама. А мислила сам да ћу моћи, да ми нико
није потребан. О, како сам се преварила! Самоћа и немир у грудима
расту и више ме не напуштају. И у маси људи, и док сам са пријате-
љима, они су ту. Као да нисам дио овога свијета. А што је најгоре,
одавно је тако...
Људи су ме давно разочарали и с њима сам покидала готово све везе.
Временом, мој презир према људима је све више и више растао. Отуђе-
ност је тешка, али изгледа да је то терет који морам да носим, јер и да
желим, не бих се могла промијенити, никада не бих могла опростити љу-
дима то што су такви какви јесу. Не бих им могла опростити њихове се-
бичности и подлости, никада им не бих више могла вјеровати – толико је
горчине у мени. Али, упркос томе, никада не бих могла повриједити
ниједно људско биће...
Знам, због свега тога, осуђена сам на самоћу...

ЛИЦЕ НА ПРОЗОРУ

Блиставе капи кише су клизиле кроз ваздух и падале на влажно тло. Свјет-
луцави кругови су се појављивали на површини зелене ријеке, баш као да се
небо играло са водом повлачећи и бацајући невидљиве коцкице на ненацр-
таној, бескрајној, воденој шаховској плочи. Брзо ће зима. Ваздух већ полако
постаје хладан и сув. Храпав и безличан. Брзо ће заледити ону шаховску
плочу и брзо ће нестати топлине његовог даха. Снијегом ће покрити град и
бациће бијеле пахуље на један прозор...
Једно ће лице тужно погледати у њих, додирнути их руком и вратити се у
хладну собу у којој је ватра у камину тек почела да пуцкета. Лице ће успорено
узети покривач и сјести у стару фотељу пресвучену карираним платном. Спо-
којно ће склопити очи и покушати да се утјеши неким давним сјећањем. Да
угуши сав бол и све безнађе...
Сјетиће се свог старог краја, блиставе, мирисне кише, првих сњегова, житних
поља. Сјетиће се брижног лица своје мајке и опојног мириса дједовог воћњака.
Сјетиће се укусног бакиног хљеба...
Ватра ће се разгорјети. Топлина ће пружити своје ватрене руке и додирнути лице у
фотељи. Оно ће прогледати. Биће опет бачено у овај свијет. У празну собу, хладну
од тишине и поред ватре. Ништа њега угријати не може. Схватиће да је сам.
Потпуно сам и напуштен... Тада ће опет склопити очи и покушати да чује своје
изморено, рањено срце. И слушаће га мирно. Бројати откуцаје. Један, два, три,
четири... А онда више неће чути. Коначна тишина... Погледаће у своје беживотно
тијело с висине. Заплакаће и помислити: Хоће ли видјети да ме нема? Да ли ће на
мене помислити и пустити сузу за мном? И снијег је загрлио град. Једно тужно лице
је погледало у пахуље на прозору и додирнуло их остарјелом руком...

САМО ЉУБАВ

Љубав . . . то је најљепша ствар у нашим животима, не битно када се догодила,
она је природна, али у исто време и необјашљива, неочекивана и изненадна. Многи
људи мисле да љубав не постоји, али тачно је да већина људи који имају такво
мишљење, о љубави, уствари себична. Ја лично не мислим тако, јер онај ко
доживи праву љубав он чак не зна ни шта то значи. Многи од нас пате због
такозване „забрањене“ љубави. Такође, особе којима љубав није узвраћена, мисле
да је “смак света“, и затварају се, што је скроз супротно мом мишљењу. Ја мислим
да је најбитније уживати у томе, борити се за ту љубав и ту особу, јер је
најбитнија нада и стрпљење. Ипак када се надаш и бориш за нешто што ти је
драго, на крају га обично и добијеш. Када га добијеш све твоје патње, слутње и
надања падају у воду, а долази оно неочекивано, љубав! Моји вршњаци, бар
већина њих, се разочара у љубав, мисле да се никада више неће заљубити …
Такво мишљење нас чини затвореним за комуникацију са другим особама. Чак
говоре да су ружни, и не разговарају о својим јадима, патњама, чежњама,
слутњама … Ја лично мислим да је свако леп на свој начин !!! Ипак, треба имати
пријатеља који ће ти пружити љубав и подршку у твојим авантурама, неко ко ће
нам помоћи да се извучемо од злих мисли и дела. Самоћа и туга су велики
пратиоци љубави, ѕато су нам потребне подршке. Али морамо бити оптимисте, јер
сваки дан је занимљив на свој начин, на сваком кораку може да нас задеси нека
нова љубав! Волети некога је исто као и читати неку лепу књигу, роман, ићи у
биоскоп … Али, најбитније је да та особа коју волите, воли вас. Јер како људи
кажу: „Волите некога и тај неко ће кад-тад заволети вас!“. Наши животи били би
безвредни или празни и неиспуњени без љубави. Маштања, праштања, слутње,
чекања, чежње … Али ипак се слажем: „живот је чудан, када особа коју волите
није ту', и када живис међу толико људи, а мислиш на ону која не мари за
тобом !!!“. Живети за љубав има смисла, не важно да ли је то пријатељска љубав
или искрена љубав између мушкарца и жене, јер они који се воле, богати су.
Љубав је богатство !!! Као што сваки осмех улепша дан, тако и једна мала
ситница, као што је љубав, улепша цео живот !!!

Моје молитвено и молбено обраћање Светом Сави

27. јануар. Хладно и снежно зимско јутро. Са оближњег
звоника разлеже се уједначен, блажени звук. Мирис
тамјана, упаљених свећа и побожни жамор у црквеној
порти буди у мени носталгију за старим временима.
У школама весеље, разиграност. Слави се школска
слава! „Зар се само на данашњи дан слави Савино име?
Зар није право пред Богом и људима да га се стално
сећамо, да се трудимо да макар мало живимо живот
сличан његовом? Зар су узалудне жртве које Сава принесе
за спасење целог српског рода, те смо посустали и
застранили на стази праведног и човечног живота!? Где
нам је нестала људскост и брига о другима?”
„ Свети Саво, помози! Помози српској деци да израсту
у честите и поштене људе какав си и ти био! Подај нам,
Саво, мало твоје мудрости и човекољубивости, твоје
дарежљивости и братске љубави, твоје способности да
мириш завађену браћу и народе, чуваш наше Српство и
волиш све људе: несрећне, болесне, сиромахе, племиће,
владаре, старце и децу - све подједнако! Покажи нам,
наш духовни вођо, прави пут! Покажи нам пут истине и
правде, пут знања и одрицања, пут братства и слоге!
Просветли наше животе и огреј нам срца топлим зрацима
Хиландарског сунца! Врати Српство тамо где су његови
корени и духовни темељи! Подај нам још Жича, Студеница
и Милешева! Описмени неписмене, излечи болесне,
подај вид слепима и онима који не желе да виде,
смекшај најтврђа срца, усрећи несрећне као што си много
пута за свога живота! Уједини православце, католике,
муслимане и Јевреје, све твоје поштоваоце, као некада
када се поклањаху твојим моштима у Милешеви! А српском
роду подај мира, слоге, знања, љубави, порода и
среће.”
Много је векова, буна, недаћа и стрепњи прошло од
Савиног рођења и много ће их још проћи, али његов лик
и дело остаће први, прави и једини источник српске
државе и духовности.